Света земља у српској књижевности од XIII до краја XVIII века

Путовање у Јерусалим, без сваке сумње, појављује се као преовлађујући мотив путописне прозе кроз средњи век већине европских књижевности. У пуној мери потврдило се то и у српској књижевности, у којој је негована традиција писаног, али и усменог, преношења искустава са путовања у Свету земљу. У томе су посебну улогу одиграли писани водичи по светим местима. Они су се показали као незаобилазан подсетник и литерарно прихваћен образац оних који су настојали да опишу сопствено путовање. Блискост и делимична подударност ретких српских путописа са проскинитарионима исказала се посебно у предочавању простора Свете земље, њених бројних храмова, међусобних раздаљина, као и у освртима на библијска збивања.