Сведочење оца кроз сина: живот и дело Душана Н. Старевића

Странице које се налазе пред читаоцем, заиста представљају васкрсење, онако како историју у прологу тумачи Николај Фјордович Фјордов – суд, свакако не!

Шта ме је натерало да се латим ове писаније, гурнуло у прошлост, у то „васкрсење“ прошлих времена, догађаја и људи од којих већина више не борави на овом свету?

Вероватно то, што историја представља „животни захтев и потребу људске природе“ (Н. Ф. Фјордов).

Основни мотив да прионем овом послу ипак је био крајње баналан – жеља да оставим писани траг о оцу, његовом животу и раду, његовим преокупацијама и хтењима, залагањима и активностима у културним и пполитичким збивањима у Хрватској и Југославији током друге половине прошлога века, па до распада државе, како то, уосталом, и сугерише наслов ове књиге. Нисам сигуран да сам у својој намери успео, јер, како то често бива, писање може да одведе на неочекивана пространства, друга и другачија, од првобитне намере списатеља.

Сведочење је и нада да ће се сачувати барем понека истина „поражених“ од рушилачког тријумфализма и прождрљивости „победника“, који, како то увек бива, пишу историју за будућа нека поколења.