Свечаности на платоу: обреди поетичког живота

Иако усамљеник по позиву, субјект, носилац, корисник поетичног живота воли свечаности по дану и у сновима када најдубље спава. Оне се привиђају у тамној дубини ноћи по шумским пропланцима или искрсавају по алејама паркова, давно напуштених или удаљених неким несмотреним путним подухватом. Свечаност сачињавају понекад и саме дворане, пуне позлате, осликаних медаљона и визија задржаних на таваницама да не одлутају на небо. Свечаности почињу тако што нека светлост оцрта простор на којем се са разних страна окупљају људи познати и непознати, од којих док трепнеш може да постане нешто неочекивано, као да смо насумице отворили страницу Овидијевих Метаморфоза.

У настојању да реконструише и оживи прапочетну, изворну и универзалну стваралачку ситуацију и творачку потенцију људског бића Павловић није могао остати само у просторима ауторефлексије песништва него је у видокруг мишљења укључио све форме духовне културе, а превасходно оне које је идентификовао као праизвор поезије; дакле, обред, мит и високе религије, посебно православље. Ослонивши се на нова открића и продубљене интерпретације у модерној археологији, антропологији, теологији, историји уметности и психологији, он је своја трагања за језгром и кореном поезије уобличио у једну општу естетику стварања чији је битан сегмент естетика архаичних цивилизација, фрагментарно изложена у многим и разноврсним списима, посебно у есејима из књиге Свечаности на платоу, а најпуније систематизована у делу Поетика жртвеног обреда.