Сумрак човечанства

Устао сам да спремим доручак и наложим ватру. Још увек је било снега и било је хладно. Чак и у кући. Напукли прозор је доприносио томе. Јео сам и вратио се у собу да обиђем оца. Нисам му се приближавао из страха да ме не повреди. Упитао сам га са удаљености како му је. Није ми одговарао. Упитао сам га опет. И даље ништа. Слутећи да је у питању какав трик којим се звер служи не би ли ме онеспособила за даље деловање, и даље нисам прилазио. Био сам све гласнији у настојању да истрајем и извучем одговор не прибилжавајући се. Мајка ме је чула и дошла до собе не би ли видела о чему је реч. Питала ме је зашто вичем. Рекао сам да ме отац не чује. Она је брзо отрчала до кревета, почела да помера оца и гласно јадикује. Сада сам ја био збуњен. Питао сам је због чега она сада виче. Рекла ми је: "Отац ти је мртав".