Suđenje

San može biti smrtonosan. Reč može biti presuda. Misao – neoprostiv greh.

„Danas se, Vidane, u Srbiji ubija istina o ratu i zločincima, istina o srpskim Artukovićima i fra Majstorovićima“, odgovorih mu. „Već duže od dve decenije sprovodi se propagandna lobotomija nad svima koji pamte šta je i kako bilo, i državna, crkvena i medijska dresura, kleronacistička i staljinistička dresura onih koji ne pamte jer u godinama velikog pomračenja nisu bili ni rođeni. Srbiju su nam, Vidane, zajahali duhovni i mentalni podrumi“, rekoh mu.

U zemlji gde istina postaje zločin, a pravda ne postoji, san može biti dovoljan razlog za osudu.

Jugoslav Avramović, profesor filozofije i matematike, poznat kao Arhimed, ima jedan jedini greh – taj što misli, što vidi, što se usuđuje da govori. Zbog toga postaje neprijatelj broj jedan, izveden na tajno suđenje, gde se ne traži istina već žrtva.

Njegovo suđenje nije samo proces protiv jednog čoveka – to je suđenje zdravom razumu, logici i pravu na mišljenje. Granica između jave i košmara briše se pred sudijom bez moći i optuženim bez prava. Da li je Arhimed prorok, ludak ili poslednji glas razuma u zemlji gde je prošlost laž, sadašnjost propaganda, a budućnost već presuđena?

Arhimed ne stoji pred sudom – on stoji pred ponorom. Njegov glas, umoran i izranjavan, odjekuje između zidova ćutnje, ali ga niko ne čuje. U svetu gde se strah utiskuje u kosti ljudi više ne slušaju. Tamo gde se suđenje istini odvija u mraku svi smo mi na optuženičkoj klupi.