Судари вјетрова

Сага о безумљу и муци

„Станка Ћаласан, ређајући примјере, указује управо на ту опасну, поготово српску „заборавност’’ (мада то нигдје директно не наглашава), али то, наравно, не чини тврдо, директно дидактички, већ поруке и поуке извиру и намећу се неказане. У првој, већ поменутој причи СУДАРИ ВЈЕТРОВА, тако, она подсјећа на оно страшно вријеме, на то „зло прољеће’’ деведесетих година прошлог вијека, кад су посустале и прориједиле се праве ријечи, ријечи истине и опомене, а црне и злослутне мисли се указале и починуле на челу престрашеног и немоћног народа, на вријеме кад марва почне да слути зло, па још приде: све у тамном вилајету Босне. На вријеме кад и дјеца за ноћ стасају, вријеме у којем се све збрка и погуби да ни пас господара наћи не може. Вријеме кад се по неком неписаном правилу и облаци узмуте и исковријеже један на други као гладни пси; кад за трен сијевне и зна да пролије као да никад падала није – да замећави у сред љета…“ – Будо Симоновић
На гробљу, уз плам свијећа, свако је у себи испричао оно што је желио и хтио да каже…