МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Lista želja
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања
    Knjige▹PravoslavljeЖивот ЦрквеPravoslavljeПравославни романи и приче

    Prikaži 5 puta
    veću sliku


    Кампсадо, љубави моја
    Аутор: Ирина Војводић
    Страна: 124
    Остали детаљи

    Благословио: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић)
    Veličina slova: A A
    Ово је прича о једном великом духовнику из урбаног Београда, оцу Дејану Дејановићу, испричана пером његовог духовног чеда Ирине Војводић, мајке једанаесторо (11) деце и супруге протојереја Василија Војводића (оца споменуте деце), секретара Богословског факултета у Београду, наследника блаженопочившег оца Дејана и настојатеља ове чудесне заједнице под именом Камсада.

    Питак стил писања води нас кроз фрагменте живота заједнице у цркви, заједнице љубави, трпљења, пожртвовања, слоге, милосрђа, свега на шта нас је отац Дејан позивао и подсећао сваки пут испраћајући нас са Свете Литургије. Његове речи: „Све што чините - у славу Бога чините”, и данас одзвањају храмом Светог мученика Трифуна.

    Ова књига говори и о љубави и поштовању који је отац Дејан имао од стране многих духовника, свештеника, игумана манастира, монаха и монахиња, патријараха и епископа, као и углединих професора, доктора, уметника, до личности из света политке, тако и професионалаца разних струка и профила.

    Вредан садржај књиге је 46 фотографија, ауторско дело др Слободана М. Радуловића (аутора књиге Вујански крст Патријарха Павла), које потврђују веродостојност приче.
    (реч уредника Микро књиге)


    Садржај

    Реч издавача, 3
    Предговор, 9
    Духовним стазама Проте Дејана, 15
    Поуке о помагању ближњима, 30
    Храм Светог Трифуна - место духовних сусретања, 33
    „Љуби ближњег свога“, 37
    Патријарх Иринеј о Проти Дејану, 40
    Редовно богослужење на празнике руских Светих, 45
    Љубав не познаје границе, 49
    Прота мисионари у болници, 51
    Трећи дека, 54
    Прота укида исповедање за време службе, 58
    Прота о честом причешћивању, 61
    И венчања у гробљанској цркви, 64
    Мисионарски рад Протин, 66
    Прота Дејан се старао о мени, 70
    Патријарх Павле на изношењу плаштанице, 79
    Духовна трибина - једна од ретких у Београду, 80
    Протина несебична љубав, 82
    Неспретност у манастиру, 87
    Прота оболео од очију и даље служи, 89
    Протино путовање ка престолу Господњем, 92
    Поговор, 100
    Прилози, 103


    Из предговора
    Протосинђел Серафим (Петковић), настојатељ манастира Свете Тројице, Бијеле Воде

    Преосвећени викарни епископ Арсеније служио је свету архијерејску литургију са четири свештеника и три ђакона. Верника - поштовалаца проте Дејана био је велики број.

    Протојереј-ставрофор Дејан био је предао своју душу Оцу небеском да чека своје време. Тело му је почивало близу храма Светог Трифуна, било је са мајком Даринком и супругом-протиницом Доротејом.

    Прота је годинама служио, проповедао, исповедао, обављао помене преминулим верницима. У великом временском раздобљу од осамдесет пет година живота било је богатог пастирског садржаја. Било је пријатног и непријатног, тегоба, траума и искушења. Све је то прота Дејан хришћански подносио својом смиреношћу, разборитошћу и верским убеђењем.

    Рођен је у Босанском Петровцу 1930. г. од оца Душана, трговца, и мајке Даринке, са сестром Велинком (гајећи огромну љубав према покојном брату, Велинка се упокојила касније, прим. аут.). Таман се формирао у дечачића и при крају основне школе, дође за српски православии народ кобна 1941. година, када су зликовци усташе протеривали Србе из Босне и Хрватске. У прогонству се нашла и Дејанова породица. ...

    ***

    „Дошао", каже отац, један младић код мене на исповест и сав у уздасима каже: ,Ја сам много грешан’. Ja, да га охрабрим, кажем: ,Сине, ja сам толике године свештеник, не можеш да ме изненадиш.' Опет он са уздасима каже: ,Ал ово je страшно, не знам како то, да изговорим.'

    А ja опет: Па, сине, не брини, само почни и све ће бити лакше.”

    Кад он превали преко уста и рече: „Мени се свиђају девојке!" Настаде смех у сали.

    А отац одговори: „Да је друкчије, ја бих се забринуо!"

    И онда је отац објаснио да има случајева да се људи толико упреподобе да све сматрају грехом. У наставку је објаснио суштину тих односа и шта је грешно, а шта није.

    Ето, такав је био наш вољени отац.

    Сваки сусрет са о.Дејаном, или богослужење, доносили су радост. А осећај је био да смо оплемењени и одрагоцењени.

    И данас, кад год се ужелим мог драгог оца, одем на YouTube и послушам његово уводно излагање или неку од његових анегдота и утешим се.

    У љубави је живео, у љубави се кретао, са љубављу поступао, па се надам да он сада у љубави Христовој почива.

    Протосинђел Серафим (Петковић)
    настојатељ манастира Свете Тројице, Бијеле Воде


    Одломци из књиге
    После литургије упућивао нас је да се упознамо, да познајемо једни друге тачно по имену, јер ћемо се тако боље упознати и молити једни за друге. И данас, када се „Кампсада” увећала, чим угледам некога кога не познајем, упитам га како се зове, сећајући се благослова оца Дејана. Он је знао колико је важно за нашу саборну заједницу истинско упознавање личности и старање једних за друге. Много се радовао у почетку, кад смо и сами били изненађени, што су бројни људи који долазе недељом на литургију почели да се друже и помажу једни другима и преко недеље.

    Једне зиме су ми пуно помагали студента Румуни, браћа из свештеничке породице, који су долазили да помогну за певницом. И касније, када се број деде у мојој породици повећавао, нису сви могли да стану у колица, а били су дремали за толико пешачење (радним даном супруг је радио у банци, а ја сама редовно ишла у цркву св. Трифуна), наишао би неко од верника и ставио дете на кркаче, па заједно до цркве. Као што то, на пример, исто чине данас са Верицом и њеном малом децом.

    Веома сам се изненадила када сам схватила како о. Дејан брани децу када се, после литургије, неко нађе да их грди што се играју са песком тамо где горе свеће, а што је, на пример, недопустиво у неком манастиру где су монахиње строге према деци. Тада би се упустао у разговор-расправу са таквом особом, често баком која дође само да запали свеће, али не и на литургију: „Да ли знате да се ова деца недељом и празником причешћују на литургији, и у свом животу су се причестила више пута него што Ви имате година. Немојте их, молим Вас, грдити и терати из цркве.”

    ***

    Приказ књиге "Кампсадо, љубави моја" на порталу ”Ризница”
    Уредник 12/01/2022

    Осврт се може почети и обрнутим редоследом (као у огледалу), преко Предговора проте Жарка Ускоковића (посетиоцима храма добро познатог) као деценијског сапутника и сапатника оца Дејана Дејановића. Везан је за први чин венчања које је млади свештеник Дејан обавио. Затим су заједно кренули на вршење у оно време изузетно тешке свештеничке дужности коју је пратио низ узрока. Деловали су пре свега од усташа закланој Славонији, а потом (није сувишно рећи) и „свакаквој“ Славонији. Места која се кроз њихово службовање помињу, већ су „позната“, али пре по злу које царује у време грађанских ратова.

    Породица Дејановић избегла 1941. године стиже у скоро подједнако мученички бомбама разорени Београд. Мученичка борба избегле породице у окупираном граду завршава се убиством оца, „главе породице“, и то ништа мање него од „ослободилаца“ Београда. Тај факт је иронија и символ судбине српског народа – започето бомбама Хитлера, настављено усташким геноцидом, треба да прође и кроз ужасе „ослобођења“. Избегли и прогнани од фашистичких злотвора, страдају од диктатора новог типа. Кад пандемијум зла код здробљених Срба 1944/45. све то слије у једно „онако“ и схвата као природно и неизбежно.

    После прогона из завичаја, губитка оца након ратних страдања, злопаћења по разореној Славонији, искушења не престају. Поново се враћа у Београд, где се невоље настављају. Чека га завршни подвиг – „подвиг служења у празној цркви“ (по изразу А. Тарасјева, „исписника“ оца Дејана, без чије харизме и свестраног залагања би поменути „подвиг“ трајао много дуже): „Памти да је први пут неко био присутан у потпуно празној цркви на целој светој Литургији. Више пута на велике празнике преко недеље дешавало се да у цркву не дође нико, па због тога не може ни да служи Литургију.“ Сведочења овакве врсте фотографија не може да пренесе и саопшти. У том случају она може да пренесе само празнину храма као снимке које праве историчари уметности, заинтересовани само за питања градње и украсе храма. Служење у празним храмовима, била је то „судбина“ многих свештеника оног времена широм земље – тад је појам „свештеник“ био символ мрачњаштва и издаје најгоре врсте. Тежина позива била је дубоко урезана у душу многих од њих и, упркос томе, упорно скривана. Успутном саговорнику и познанику она није откривана. Требало је бити са човеком врло близак и стећи висок степен поверења, па тек онда да се код појединца укаже потреба да се „отвори“ и некоме повери део својих невоља са којима се током вршења дужности сретао.

    Давно је речено да обим није показатељ вредности. У књизи обима „дванаестине“ (како се некад говорило) није се могло много рећи. За утеху је чињеница што би и у случају књиге далеко већег обима личност неког „јунака“ својим највећим делом остала и изнад и изван оквира таквог дела. Обим је мали, али је ризик осврта велики – ризик да многи буду незадовољни и осете се заобиђеним. „Уредник фотографије“ у овом случају може се оценити као „коаутор“ дела. Фотографије ту објављене нису само украс и илустрација, већ потврда и документ онога речима саопштеног.

    Живорад Јанковић

    веза: Приказ књиге на порталу Ризница


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Кампсадо, љубави моја
    Издавач: Манастир Свете Тројице
    Страна у боји: 124
    Povez: meki
    Писмо: ћирилица
    Формат: 12 x 17 cm
    Година издања: 2022
    ИСБН:
    Naručite
    Cena: 720 RSD
    Cena za inostranstvo:
    7,00 EUR
    Kom.:
    ili
    Naručite telefonom:
    Nije radno vreme
    nismo dostupni na telefonu.





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2024