МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Подсетник
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања

    Prikaži 7 puta
    veću sliku


    Монах Калист, 13. издање
    Dodaj u podsetnik - Wish List
    Монах Калист је биографска прича српског монаха, духовног чеда Владике Николаја Велимировића.

    Био је велики обновитељ цркава и манастира, провео деценије живећи у дивљини, где га чак ни змије отровнице нису уједале. Хранио је медведе и исцељивао људе, а упокојио се 1991.г. у 95. години живота, у манастиру Жича.

    Мноштву читалаца, ова книга је дала одговоре на многа питања и учврстила их у православној вери.

    Садржај

    Младост, 5
    Монаштво, 72
    Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах, 185
    Додатак, 201


    МЛАДОСТ

    Као дете желео сам да имам коња вранца, чистокрвног арабера, дуге гриве, са белом звездом на челу. Маштао сам како га лепог и разиграног јашем селом и џамбасим, или га упрегнутог у чезе терам по вашарима, све пред очима људи који ми завиде. У сновима сам виђао његове кратке живахне уши, снажан врат, бујну гриву, миловао његово топло тело прекривено црном длаком која се пресијавала, чуо рзање и врисак, и видео себе поносног на њему, у седлу окованом сјајним украсима. Молио сам Бога да мојим родитељима, браћи и сестрама да здравље, а мени доброг коња.

    Моји родитељи су били на великим мукама, јер сам тукао сеоску децу и свађао се са браћом и сестрама. Једном сам, у љутини и бесу, ударио неку девојчицу која од тога умало није умрла. Неопрезно сам се завлачио међу коње и бикове и чинио многе опасне несташлуке.

    У том времену постили смо све постове. Родитељи су били побожни, особито мајка. Сваке недеље смо ишли у цркву. Носећи најмлађе дете у наручју, мајка је тада љубила врата цркве, затим иконе. Ми, старија деца, чинили смо исто што и она. Свештеника сам поштовао и плашио сам га се као Бога. Једном сам смогао снаге и дрхтећи упитао га: "Оче, је л' да нећеш ти да усмртиш моју мајку? Је л' да она неће да умре?".

    По завршетку основне школе, у нашем селу Каонику, родитељи су одлучили да наставим учење у гимназији. Надали су се да ћу тако постати образованији и свеснији и да ћу се уразумити и смирити међу мени непознатим и туђим људима. Пристао сам јер ионако ми је била потајна жеља да се школовањем уздигнем изнад других и да будем бољи од мојих сељана.

    Кад сам дошао у Крушевац у гимназију, желео сам да постанем виђен и уважен човек, као што је свештеник, или учитељ, или виши државни чиновник. Свештеник ми се највише допадао зато што у цркви, пред народом, пева и држи проповеди, и што га људи поздрављају, клањају му се и љубе у руку.

    Становао сам код неког кафеџије у малој соби уз шталу. Ту су људи свраћали на сат-два, да се одморе, испрезали су коње, а амове остављали у моју собу. Док су се кириџије, господа и богати сељаци гостили печењем и ракијом у кафани, у мојој соби је мирисало на мокру кожу, коњски зној, прашину; увек је неко галамио, или певао, лупао, улазио, излазио.

    Тврдо сам био одлучио и зарекао се да завршим школу. Али ми није било лако, јер сам поред учења морао још да вучем воду кафеџији, да храним његове свиње и живину, да цепам дрва куварици. Све је то било предвиђено договором између оца и кафеџије и урачунато као надокнада за мој боравак у тој соби. Слободно време тако рећи нисам ни имао. Сумњао сам, оправдано, у свога оца, да се намерно тако споразумео са кафеџијом, надајући се и верујући да ће учење и тежак рад да ме уразуме, поправе и смире.

    Отац ми је давао нешто пара, за џепарац, а једном у петнаест дана доносио је пилиће, јаја, сир, пекмез, сарме. Говорио ми је: "Учи, ако желиш да живиш добро. Ако нећеш, код мене те чека посао: копаћеш или ћеш радити као воденичар, и бићеш бео, прашњав и уморан. Бирај!"

    Учио сам углавном увече, при слабом светлу жиже; преко дана нисам могао да стигнем од школе и посла. Уз то, ометали су ме непознати људи, мени туђи. Зазирао сам од њихових сумњичавих погледа без љубави. Осећао сам радост само када бих, за време распуста, одлазио кући у село. Тамо ми је све било познато и драго, па сам постајао слободан и срећан.

    Храну ми је спремала кафанска куварица; била је једра, млада и веома лепа жена; једино сам њу у Крушевцу волео. Посебно су ми остале у сећању њене беле и бујне груди и очи црне и крупне. Обилазио сам око ње, само да јој будем у близини, и гледао је издалека док је радила. Ноћу сам је сањао. Желео сам до јој се што више приближим и да се спријатељимо. Радо сам је слушао кад је говорила и са одушевљењем сам радио све што ми је наређивала. Али сам доживео нешто, веома ружно, што дуго нисам могао да заборавим.

    Једном сам је, неочекивано, затекао на скровитом месту са газдиним сином, који је био старији од мене. Љубили су се. Видела ме је и одмах кренула ка мени. Очи су јој севнуле од беса и љутине. Уплашио сам се и потрчао брзо у своју собу, молећи Бога да ме избави из невоље. Али помоћи није било. Утрчала је за мном и за собом затворила врата.

    Образи су јој били зајапурени, усне још црвене од пољубаца, коса разбарушена, а дојке се њихале испод танке блузе, на брзину закопчане. Мирисала је на љубав, била је још опијена миловањем. Прекинута у заносу љубави, и у страху да ћу другима испричати о њеном греху девојачком, приближавала ми се сикћући као змија. Стајао сам преплашен у ћошку собе. и гледао је, такву, стрепећи шта ће се догодити. Зграбила ме за косу и оборила на земљу. Била је јача од мене дечачића. Тукла ме дуго, вриштећи: "Ископаћу ти те модре и дрске очи! Нећеш ти више гледати оно што није за гледање! Отроваћу те. ђубре мало! Цркаваћеш лагано, а од твог смрада згрозиће се град Крушевац!" Притискала ми је коленима груди и трбух и шамарала ме бесомучно. Запамтио сам њен бес и мржњу, и очи којима ме је пробадала као ножевима. Остао сам на поду дуго, измрцварен и скоро у несвести.

    To ми се десило на самом крају другог разреда гимназије. Преплашила ме страшно. Био сам сигуран да ће ме отровати храном или на неки други начин убити кад јој се укаже прилика. Са тим уверењем остао сам у граду само још неколико дана, до свршетка школске године, затим сам покупио своје ствари и књиге и побегао у село.

    Оцу и мајци сам рекао да сам увидео да нисам способан за школовање, да не волим град и да више нећу, ни један дан, да живим у Крушевцу.

    Сељаци су ми се подсмевали и препричавали како нисам способан за учење из књига, него да сам рођењем предодређен да будем воденичар, свињар или коњушар. Подсмехе сам дуго трпео ћутећи, и размишљао шта даље да радим. На крају сам донео одлуку: у селу нипошто нећу заувек да останем!
    ....



    МОНАШТВО

    Обављали смо у манастиру многе послове. Била ми је потребна физичка снага, па сам јео јаку храну; тело ми је било снажно, скоро је надвладавало дух. Терани разним потребама, људи су стално долазили к нама, или смо ми к њима одлазили. Одговарао сам на многа питања; изговарао сам подоста непотребних, сувишних речи. Једино сам ноћу остајао сам; али тада због умора нисам био способан за већи духовни напор. Расејан сам био и узнемирен, пробудиле су се разноврсне жеље у мени; тако нисам могао да се предано и с пажњом молим, онако како сам желео.

    Многи монаси дошли су у манастир, да би се начином живота и сталном молитвом приближили Богу. То су желели, али су били опуштени, недисциплиновани; зато се њихове душе нису богатиле, и то ми је сметало. Волео сам упорне, вредне, разумне људе, који могу у свакој прилици да се богате духовно. У рату сам навикао на борбу, ред и тачност: хтео сам да тако буде и у манастиру. Зато је понекад долазило до неслагања између браће и мене, а то нисам волео јер нисам желео да се истичем, да се разликујем од других.

    Нисам хтео да живим половично, од данас до сутра, да се понашам као светски човек, и да се од других као монах разликујем само по одећи. У срцу сам, као искушеник, осетио топлину и љубав према Богу и људима. Тај осећај пробудио је у мени тежњу, жељу, да у беспоштедној борби продрем у дубину свога бића и сазнам истину о животу, и пут и сврху свога живљења на земљи.
    Знао сам да су неки наши преци видели Господа и његове светитеље, и друге бестелесне силе. Нисам хтео, нисам могао, да будем један од оних који само препричавају туђу славу и доживљаје; хтео сам у те приче лично да се уверим.

    После дугог учења и размишњања, увидео сам да ћу једино у самоћи, у пустињи, моћи потпуно да извршим све оно што се од мене као монаха тражило. Надао сам се, и веровао сам у то, да ћу, у бескрајном искуству и у честим додирима са духовним ванвременим чистим силама и најдубљим тајнама, стећи сигурност и тако, испуњен неземаљском љубављу, живети животом достојним човека.
    Одмах након монашења, отишао сам до владике Николаја и рекао му:

    "Преосвећени, одобри ми, и дај ми благосвлов, да одем у планину. Хоћу да се усамљен, у тишини, похрвем са својим телом, да саберем мисли и да покушам да се очистим и смирим. Ти знаш да сам гладовао, зебао, спавао под ведрим небом, и да сам преживео многе невоље и у рату и овде у манастиру. Верујем да ћу издржати животу самоћи."

    "Знам за твоју жељу, Калисте. Верујем да ће ти користити самоћа; имаш мој благослов. Иди... Али, знај да те пуштам само на годину дана."

    Пре поласка, у Охриду, купио сам менгеле тешке два кила, ренде за глачање дрвета, секиру, тестеру, бургију, лак за дрво, челична слова, шпиц за камен, чекић. Алат ми је био потребан да уредим пећину и за прављење крстића од дрвета. Понео сам и два ћебета, три пара веша, четири кила пројиног брашна, један лонац и доста сапуна.

    У јесен 1922. године кренуо сам у Петриљску планину, која се налази између две реке, Косељске и Големе, да у њој молитвено тихујем.

    Ишао сам озарен надом да улазим у живот пун непредвиђених тајни. Слутио сам да ме очекује непозната и велика борба, и са самим собом и са природом, са тајанственим у мени и око мене. Нисам се плашио. Било је то као да сам ишао према новом рођењу у неком другом, бољем свету.
    ...



    ДОБАР РАТ РАТОВАХ,
    ТРКУ СВРШИХ, ВЕРУ ОДРЖАХ

    Имао сам велику љубав према Богу и према људима, и одатле сам црпео снагу да се борим за оно што сам мислио да ми је потребно у животу. Да сам све време монаштва живео у самоћи, као што сам желео, успео бих да у себе унесем обиље неба, мир и љубав, и сада бих био човек чист као јарко сунце. У свом животу често сам падао, али сам устајао и борио се, знао сам да је живот борба и да овде на земљи за човека мира нема. Ипак, задовољан сам својим садашњим духовним стањем. Мада бих желео много више да знам. Не гризе ме савест, у молитви имам велику слободу пред Богом.

    Не бојим се смрти, али је не желим. Волим, и још бих, и те како, хтео да живим на земљи у молитви, међу људима и браћом у Христу. Кад дође смрт, она ће ме одвојити од овога света, али ме неће усмртити, знам да хришћанин живи вечно у Господу своме. Прећи ћу из света у свет, из живота у живот, али нисам умирао и не знам у детаље како ће то изгледати. Због тога, иако сам уверен да је смрт побеђена, мало се и бојим њене тајанствености.

    Током живота, борио сам се да себе преобразим и усавршим, али никада нисам имао велику жељу да одем у Свету Гору или у Јерусалим, или на неко друго свето место, веровао сам да нећу од тога имати велику корист. Могао сам да путујем. Као ратник имам бесплатан превоз и пензију.

    Истина, у додиру са цветом човек задржава његов мирис. Тако бива и кад се дође у додир са светињом. Али тога брзо нестане, губи се, а човек остаје као што је био. Ако се само у то узда, може временом да буде гори него што је био јер не полаже сву наду у себе и у свога Створитеља. Мирисати боље од цвета, значи бити свет, бити савршен човек, за то сам, с помоћу Божјом, мислио да треба да се изборим. И нисам жалио труд да бих остварио бројне подвиге. Инатио сам се са својом лењошћу, и силом откидао парчад неба и уносио их у себе.

    Кад сам живео као свештеник међу људима сам лако могао да изгубим много од онога светла у себи које сам добио за време боравка у самоћи. Не може да се изгуби у потпуности то духовно благо које преображава човека, али животом и понашаљем оно може да се умањи, али и да се увећа. Зато сам често бежао у планину, да се молим у самоћи и посту. Тако сам се духовно обнављао, и умањивао телесну снагу до оне границе кад је духу могућно да влада страстима и жељама. Да бих био у стању да се одупрем земаљским жељама, да ме не вуку по свету и не терају да радим оно што не одобрава моја свест, јачао сам свој дух колико сам више могао. Борио сам се против лењости и опуштености, знао сам да у њима ничу сва зла. Да сам био неразуман, да сам повлађивао својим страстима, жељама и своме телу, то би било као да голом руком милујем змију шарку. Одавно бих био мртав. Међутим, чувао сам своје тело, као велико благо, знао сам да у њему борави божански ум, и да ми је оно неопходно за боравак и живот овде на земљи.

    Ништа није могло да ми замени молитву, која ме приближавала Богу. Зидао сам цркве, али не налазим да је то највише што човек у животу треба да учини. Црква је зграда као и свака друга. Потребна је људима, али је боље човеку да се седам дана и ноћи моли уздржавајући се од хране и пића, него цркву да сагради. Мене је Бог далеко више награђивао за молитву, или за неки други духовни труд, него за физички рад.

    Додатак

    Како је књига о оцу Калисту написана док je он био жив, пожелео сам да читаоце обавестим о његовим послед-њим данима. Размишљајући како би било најбоље да то урадим, одлучио сам да текст сценарија (чији сам крај написао ради снимања филма по овој књизи), прилагодим овој намени, колико је могуће.

    Отац Калист је умро 12. априла 1991. године у манастиру Жича у 95. години живота.

    Писац


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Монах Калист, 13. издање
    Издавач: Нова Искра
    Страна: 218 (cb)
    Повез: меки
    Писмо: ћирилица
    Формат: 20 cm
    Година издања: 2016
    ИСБН: 978-86-912319-0-3
    Naručite
    Cena:
    800,00 DIN
    Cena za inostranstvo:
    8,00 EUR
    Kom.:

    Naručite telefonom:
    +381 11 3055010
    +381 11 3055015





    Kupljeno uz ovu knjigu

    Sveti Nektarije Eginski Zemaljski anđeo - nebeski čovek
    1090 din.

    Sveta Ksenija Petrogradska: Nebeska zastupnica Petrovog grada
    850 din.

    Čuvajte dušu: razgovori sa starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu, 4. dopunjeno izdanje
    1090 din.

    Flavijan
    450 din.

    Flavijan - Uspinjanje, treći deo trilogije
    450 din.

    Flavijan - Život se nastavlja, drugi deo trilogije
    450 din.

    Nesveti a sveti i druge priče
    990 din.

    Bez ljubavi nema života: Pouke za duhovni život, saveti za lečenje bolesti, reči Sv. Isaka Sirina
    650 din.

    Suze za svet, 6. dopunjeno izdanje
    1090 din.

    Mir i radost u Duhu Svetom: Pouke, besede, razgovori i životopis
    850 din.

    Slavarica: Sveti Arhangel Mihailo
    300 din.

    Slavarica: Sveti Nikola
    300 din.

    Slavarica: Sveti Georgije
    300 din.

    Crtež u pesku: Povjest o ranohrišćanskim mučenicima, 2. izdanje
    550 din.

    Kazivanja jednog bogotražitelja
    550 din.

    Sergije Nilus: Blizu je pred vratima
    700 din.

    Monah Starac Gavrilo - Prorok poslednjih vremena
    550 din.

    Jovan Damaskin: Istorijski roman
    860 din.

    Omilije: Tumačenje Jevanđelja
    1200 din.

    Mali Nikola
    500 din.

    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja... (Pređite u forum →)
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima


    SELECT ekranskoime,porukauforumu,mesto,datumvreme,poruka FROM f_poruke,webkupci WHERE webkupci.ID=f_poruke.IDadd AND (IDteme=354) GROUP BY IDporuke ORDER BY datumvreme DESC LIMIT 100
    Poruku poslaoPoruka
    djuRRa
    Poruka: 1
    17.07.2013, 12:44
    Књига је феноменална
    IDI NA VRH STRANE
    Ⓒ 1984-2019 Mikro knjiga