Аутор: Мирослав Тодоровић
Страна: 144
► Остали детаљи

Бурна и богата историја Старе Србије, око које су ломиле копља све велике и империјалне силе, нашом немарношћу и кривицом гурнута је у густи мрак. Заборављено је да је на њеном простору рођено чак 18 императора, међу којима је и преузвишени Константин Велики, Нишлија рођењем, слављен као творац Миланског едикта (313), документа којим је омогућена слобода хришћанства. Забрињавајуће је то што просечно образован Србин верује да српска историја почиње са династијом Немањића, коју је овековечио Стефан Немања, и да су је обележили цар Душан Силни, кнез Лазар, краљевске монархије Карађорђевића и Обреновића и несрбин Јосип Броз Тито. Мало се зна да је очинска Србија имала величанствене владаре, немерљиво заслужне што ми, данашњи, и постојимо. На душу и свих њихових поколења пада грех што им живост и богата делотворност труне у историјској тмини.

Велика имиграциона померања народа Европе узела су маха у ИИ веку по појави Христа. Наредни исељенички таласи повукли су ка срцу нашег континента и разноимена српска племена, којима родно залеђе Транскарпата (иза карпатских гора, правцем од реке Висле до Азотског мора и преко области коју неки зову Бојковина или Бела Србија) није давало довољно хране.

На невољу, зачетничка имиграциона српска племена углавном су завршавала под ногама бројнијих освајачких варвара: Хуна, Авара, Гота, Гепида, Лонгобарда.

Тако су Прасрби до Дунавског лимеса стизали масовније у другој половини ВИ и првој половини ВИИ века. Наравно, ако нису били жртве јаких мразева, брзоточних река, потока и изгладнелих дивљих звери, и уколико су им длакави коњићи, дрвене двоколице и чворновате ноге обмотане кожом од дивљачи издржали све успутне недаће.

Предвођени својим племенским старешинама, они су по запоседању дунавске Мезије, наставили поход до Цариграда, Егејског и Јадранског мора и самог центра Далмације. Колико их је у општем метежу нестајало, толико су се обнављали. Прво организовано окупљање и уједињавање у заједницу налик на државу, они су имали за време владавине византијског цара Ираклија (610-641), који им је великодушно уступио земљу западно од Солуна. Било је то у периоду када још нису постојале Енглеска, Француска, Немачка, Аустрија, државе које Србија моли да је приме у Европу коју је она стварала.

На челу те прасрпске државне творевине била су два сина закарпатског жупана који је довео Србе на Балкан. Од њих је настао знаменити жупан Вишеслав (780), први српски владар кога историја помиње именом. Од Вишеслава Радослав, од Радослава Просигој, од Просигоја Властимир, од Властимира Мутимир, Стојимир и Гојник. Од Мутимира Стефан, Бран и Прибислав. Од Гојника Петар. Од Стојимира Клонимир. Од Брана Павле, од Прибислава Захарије, од Клонимира Часлав.

Кнезу Властимиру (850-862) успело је да званично уведе Србију у народ Европе, просторно је прошири и осигура јој вишегодишњу слободу.

Србија коју је створио Властимир, тонула је кроз векове и поново се чудесно уздизала, као што је био случај са оном под влашћу кнеза Захарија (921-924), који је под јаким бугарским налетом пребегао у Хрватску, омогућивши цару Симеону да државу претвори у гробницу са само неколико гомила преживелих ловаца, од којих неке чине и деца. Тако опустошену Србију васкрсао је узвишени кнез Часлав (924), вративши је у оквире Властимирове државе. Реч је о племенитом владару кога је удовица мађарског краља Киша подмукло заробила и у сандук окованог, живог бацила у таласе Дунава у знак освете за мужевљеву одсечену главу.

Жилави српски народ, који никада није умео да успостави националне циљеве и омеђи своју државу, поново се дигао из пепела.

Овог пута то је било заслугом рашког жупана Вукана (1083-1116), који је и мачем и умом, ратујући и мирећи се са кудикамо надмоћнијом Византијом, поставио темеље Србије Стефана Немање.