МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Подсетник
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања

    Prikaži 3 puta
    veću sliku


    Иза одшкринутих врата
    Аутор: свештеник Александар Михаиловић
    Страна: 216 ► Остали детаљи
    Област: ПравослављеЦрква Христова
    Благословио: Његово преосвештенство епископ пожаревачко-браничевски г. др Игњатије (Мидић)
    A A A
    Dodaj u podsetnik - Wish List
    Уводна реч аутора: На прагу трећег миленијума

    У последњој књизи Новога завета, у Откривењу Светог Јована Богослова, у IV глави, читамо: И одмах бијах у Духу; и гле, пријесто стајаше на небу, и на пријестолу сјеђаше Неко. По изгледу сличан камену јаспису и сарду; и около пријестола бијаше дуга на изглед као смарагд. И около пријестола видјех двадесет и четири пријестола, и на пријестолима видјех двадесет и четири старешине гдје сједе, обучене у бијеле хаљине, и са вијенцима златним на главама својим. И од пријестола излажаху муње и гласови и громови…

    Ова есхатолошко литургијска слика представља прототип хришћанства, његов узрок и почетак. Још пре Великог праска као почетка васионе, пре еона еона и пре сваког времена, Бог је „измислио” разлог ради ког је створио све што је створио. Једним стваралачким Fiat, једним „Нека буде”, гледајући пред собом циљ, Господ је створио свет и човека. Циљ стварања био је сабрање свих и свега око Сина Човечијег, око Христа Богочовека. Разлог је велики и славни последњи Дан осми.

    Спокој невечерњег Дана, као одмор свеукупног космоса и зора тајанственог еона као почетак космичке недеље од осам хиљада година, јесу смисао и назначење сваког поколења. Први дан новог еона, новог миленијума је слика времена Месије, Дана који никада не застарева, мира, утехе, радости и вечне славе Сина Божијег, окруженог пријатељима који Га, окупани нествореном светлошћу, динамички прослављају, бивајући у бесмртном блаженству бесконачних векова.

    Дан Господњи, Дан месијанског чина који превладава седмицу постојања изводећи је изван њених унутар­светских граница и самодовољних оквира, јесте догађај који ће доћи на крају светске историје, али не као по себи саморазумљиви завршни акт изнедрен из саме историје њеним самоодмотавањем и довођењем до крајње нити, попут клупка Аристотелове ентелехије, не чак ни као саморазвиће и самоусавршавајући раст Хегеловог апсолутног духа, већ као изненадни, одозго дошавши догађај, попут јеванђелског „лупежа у ноћи”.

    Да сва творевина уздишући ишчекује тај Дан, Дан Господњи, и вечну, ритуално међузависну игру свих и свега око долазећег Христа, не сведоче само невидљиве елементарне честице чији је живот слободни чин и догађање (сетимо се Ајнштајна, Макса Планка и Вернера Хајзенберга), нити пак сведоче разноврсна животињска царства својим хармоничним безазленим кретањем, већ то вековима, свеобухватајући, сведочи сâма Црква Христова, евхаристијски у Епископу повезујући незалазни Дан осми, прошле векове од Великог праска (Big Bang а), па све до садашњих збивања, на прагу III миленијума, у којима сви ми активно учествујемо.

    Есхатолошки бљесак будућег века хришћанство опитује у Цркви, у којој се, као у икони вечне истине, могу решити сви човекови вапаји за смислом и сви трагични вапаји против смрти и ишчезнућа. Већ два миленијума, одсликавајући Истину постојања, хришћанство као Црква, присуством отвара перспективу бесмртног бића. Од Хајдегеровог „бића за смрт” Црквом и у Цркви ствара се „биће за живот”.

    Човекова ограниченост, омеђеност и смртност, ти универзални проблеми свих бића, не могу се решити у оквирима светске ситуације и самозатворености. Сви хуманизми и друштвена уређења, сваки стваралачки чин и екстатичка кретања, представљали су узалудне покушаје обесмрћења. Бесмртност, нетрулежност и апсолутност могу се остварити само искорачењем из самодовољне индивидуализиране егоцентричности у простор заједништва са Другим. Ово је проблем свакога човека и зато се Црква, која нуди решење, показује значајном за све континенте, како за западног човека Европе тако и за источног човека Азије, те представља конститутивни чинилац онтологије света и не може бити сведена на душебрижног спаситеља индивидуалне душе, експонат музејско археолошких и уско националних вредности које само декоришу и улепшавају стварност својим „лепим, српским” обичајима. Црква није ризница националних ритуално патриотских чинова, већ унутрашње било космоса, спас човека и еколошког система, осовина и платформа на којој стоји васиона, критички ум и алтернативни начин постојања. Због тога су појам Другог и Осми дан есхатолошког Царства нераскидиво повезани. Будући век је време великог Другог, време славног присуства Христовог. Човекова потреба за малим је слика и унутрашња потреба за вечним општењем са великим Другим, са Богом. По Мартину Буберу, Ти и Ја су зато нераздвојни.

    Царство Божије, рај, односно вечно блаженство, по садржају су непрекидна заједница са радикално другачијим, различитим и увек Другим. Сва светска царства, опет, трагала су за њим, безуспешно покушавајући да остваре рај на земљи. Формирање цивилизације и стваралачка кретања ка унапређивању света, покушај су да већ завлада есхатон као вечна заједница, међутим, сва су се, као што знамо, показала безуспешним и пролазним.

    Та носталгија за заједништвом и истинским односом у међузависном, холистичком складу, уверава нас да је есхатон, својим присуством, као Црква, оставио дубоке трагове на човека. Све то зато, треба пажљиво ишчитавати. Основна порука Цркве увек је била — заједничка слободна љубав као чинилац људскости и јединство у различитости, по узору на Бога Свету Тројицу, у којој слободно живи вечни однос Једног са Другим и Трећим, слободан и непоновљив, у пуноћи међуљубави и заједништва.

    Есхатолошко назначење човеково је — у Цркви започети, епиклетички, стваралачку, динамичку слободну љубав према Христу, кроз другог човека, те померити границе свога бића и отворити себе за Светотројичан начин бивствовања који је, по преимућству, есхатолошки.

    Одсликавање Оног века у овом, у Евхаристији Цркве, осветљава даље све поре бивствовања. Будућност која је, по речима Кулмановим, „већ, али још не” почела у историји, обликује својим благородним и преображајним силама човека и творевину, уређујући и формирајући културе и цивилизације. Ипак, свој прави лик човек и творевина задобиће тек по окончању овог и оваквог светског процеса. У догађају Христовог Другог доласка разоткриће се и обелоданити истинска ипостас човека и све твари, која (твар) по речима Св. апостола Павла, „тугује и плаче, чекајући да се јаве синови Божији” (Рим 8, 19).
    Смрт, као суштински проблем човеков који се епидемично шири и на сва друга жива бића, превладава се есхатолошким стваралачким динамизмом око Васкрслог Христа, чије се присуство већ овде, у евхаристијској реалности свих око Епископа, предокуша. Борба са смрћу је, зато, основно начело човековог живота и бити Христов значи стваралачки оживотворити сва поља бивствујућег.

    Наводећи речи руског мислиоца Николаја Берђајева, да је „ниско заборавити на смрт макар и једног живог бића и ниско помирити се са смрћу”, уочавамо да је одсјај Христове васкрсне победе видљив и у лепоти сунчеве светлости, у звездама које трепере, у јасној ноћи, у плавом небу, у драгом камењу и цвећу, у лепоти и разноврсности животињског света — у жртвеној љубави за другог човека.

    Говорити о рају као решењу човекових егзистенцијалних невоља, значи говорити о Цркви, а говорити о њој значи понудити свету космополитска решења. Космополитска, пак, јер је по речима блажене успомене о. Георгија Флоровског, „Хришћанство универзална истина, а не својина једне нације”.
    Са таквом есхатолошком визијом, на прагу новог миленијума, Црква је опет у обавези да окрене своје благодатне луче према свету и савременом човеку.

    Будући да је „боле све ране рода свога”, својим освећујућим присуством она ће и даље ненаметљиво одговарати на изазове који јој се све више и више предочавају. Црква не може бити гето и живети на маргини збивања, јер је овај свет Божији свет и њена је мисија „радосни космизам”, а не уска и ксенофобична самозатвореност. Свет вапије за преображајем очекујући да се јаве „синови Божји” и стога питања данашњице, попут: угрожавање људског достојанства, ратови, међунационални и међуконфесионални сукоби, глобализација и унификација света, глад, насиље, трговина децом, расна и полна дискрими­нација, еколошки проблеми и загађеност животне средине, који, како правилно примећује митрополит пергамски Јован, „обухватају нације и крећу се континентима”, ти и још многи други горући проблеми са којим улазимо у XXI век, решавају се и осветљавају есхатолошком визијом космоса, као једне, око Христа продужене вечне и целовите литургијске заједнице којој су сви потребни.

    Стваралачко динамичко учешће свих у љубави, од елементарних кваркова, преко најразноврснијих биљака и животиња, до човека и анђела у Христу и око Христа, порука је Православне Цркве, васељенски упућена свима. Она зато у III миленијум улази, истина, без политичке и светске моћи, али са „силом Божијом која се у немоћи показује”. Њена је снага у њеном предању, у догматској чистоти вере, у евхаристијском етосу и подвижничком карактеру њене жртвене љубави за човека. У томе је преображајна и свеосвећујућа моћ.

    Православна Црква није и никада неће бити гето овога света. Њена порука је јасна: jединство у различитости и слобода у љубави, два гесла која сам вечерас хтео да прочитам Вашој љубави. И стога, на крају, односно на почетку новог миленијума, пажљиво опет ослушнимо глас Откривења Јовановог које каже:

    … Дух и Невеста говоре: Дођи!
    И који чује нека каже: Дођи!
    И ко је жедан нека дође,
    И ко хоће нека узме воду живота на дар. (Отк 22, 17)

    Амин!



    Садржај

    -На прагу трећег миленијума

    I Логос културе
    - Нека размишљања
    - Ка новој инкултурацији
    - Да ли је култури потребан Бог?
    - Личност Христова у XXI веку
    - Претпоставке за заједницу са другим

    II Диа‑логос
    - Од Великог праска до космичке Литургије
    - Модерна физика и теологија
    - Има ли холизма у теологији?
    - Границе медицине и хришћанска антропологија

    III У Цркви Бога Логоса
    - Иза одшкринутих врата
    - Прилог обнови парохијског живота
    - О неопходности повезивања светих тајни са Евхаристијом
    - Још једном о Крштењу и Литургији
    - Нови човек и Црква

    IV Логос о другима
    - О споменици „Владика Игнатије”
    - О поезији Ане Дудаш

    - У сусрет Пасхи Христовој

    Радомир Андрић
    - Значајно књижевно-философско дело


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Иза одшкринутих врата
    Издавач: Хришћански културни центар
    Страна: 216 (cb)
    Повез: меки
    Писмо: ћирилица
    Формат: 14 x 23 cm
    Година издања: 2011
    ИСБН: 978-86-85273-23-0
    Naručite
    Cena:
    790,00 DIN
    Cena za inostranstvo:
    8,00 EUR
    Kom.:

    Naručite telefonom:
    +381 11 3055010
    +381 11 3055015





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    IDI NA VRH STRANE
    Ⓒ 1984-2019 Mikro knjiga