Стил и језик српских писаца

Ако је књижевност вербална умјетност – а јесте – онда
анализа сваког књижевног дјела мора – првенствено на основу језичких критеријума – покушати дати одговор на питање који то аспекти употребе језика књижевном дјелу дају статус умјетничког.

Друкчије речено, у анализи књижевног дјела увијек је присутно и питање шта је то дифферентиа специфица језика књижевног дјела која омогућава да га схватимо и прихватимо као умјетничко. Ако је поетика наука о књижевној умјетности, а јесте, онда се она – како
то и Роман Јакобсон наглашава – „превасходно бави питањем ’Шта чини једну вербалну поруку уметничким делом?’” То није, међутим, само питање поетике него подједнако, ако не чак и више, питање стилистике. И то интегралне стилистике, што се бави начинима
остваривања и (међу)односом стилематичности и стилогености језичких јединица – од фонеме као најмање до дискурса или текста као највише.