Старац Тадеј: Витовнички стослов

1. Бог наш, дошао је овде међу нас, да нас опет доведе у првобитно стање, какве нас је створио. Он је све учинио да га говек може разумети. Он је могао да спасе човечански род и на други начин, али човек када је пао, сам је пореметио сав свој унутрашњи умни апарат и онеспособио се за добро. Потпао је под власт духова злобе, драговољно им се преда у њихову власт и заробљеништво.

2. Зло које постоји, Бог није створио. Зло је од умних, мислиених духова који су отпали од љубави Божије, који су се окренули према својој личности и остали непокорни; и који су почели умовати своје умовање. Али ма колико се свака умна сила, која није сједињена са Извором Живота, трудила да нешто учини добро и говори, све те добре речи и све штоона ради ословљено је смрадом пакленим, јер је једини Бог – Извор мира и радости, љубави и правде и доброте.

3. Сва створена бића су ограничена, а оно што је ограничено није савршено, него је створеним бићима дато да се усавршавају.

4. Међутим створена бића су пала. Прво нису сачували своје достојанство неки Анђели, па после због зависти тих палих духова, пали су и наши прародитељи Адам и Ева. И у нама се исто уродила та особина – паклена завист. Завист не преза ни од чега, и Богу у лице сталоно говори противно, свуда и на сваком месту…