STANICA ZA LOV NA KITOVE

Dva dana potom upoznali smo Trgovca. Bio je visok, s dugom, riđom bradom, samouveren i drzak. NJegova su ogromna stovarišta, izgrađena od grubo isečenih dasaka tik uz obalu, bila prepuna slonove kosti, kaučuka u loptama i listicima, abonosovog drveta i palmovog ulja. Ali, bilo je tu i puščanog baruta i dobro očuvanih kremenjaca, čuvenog mančesterskog cica i razne metalne robe: malih i velikih makaza, noževa, klešta, viljušaka i kašika, stega, lanaca i eksera, šrafova. U njegova stovarišta je iz dubine kontinenta stizala neprekidna kolona urođenika iz raznih plemena i kolonija, a nosili su, pored najvećma slonovače i kaučuka, i drugu robu za trgovanje: velike noževe domaće izrade, koplja i lepo ukrašene tobolce, posude od drveta, ali i kaveze s papagajima, mlade šimpanze, pa bi se tu našlo čak i poneko slonče. Odnosili su mahom barut i puške, zrna velikog kalibra za karabine, džakove soli, bronzane i bakarne šipke, olovne poluge.
Od ovog velikog i moćnog Trgovca prvi put smo čuli za postojanje Stanice za lov na kitove. Kada ugledate foke, rekao je Trgovac, kada ugledate foke, znaćete da ste nadomak Stanice za lov na kitove. I, rekao je, to je ne samo mesto gde se i dalje love kitovi nego i jedino mesto u Tera Novi gde se čitaju knjige koje nikad i nisu napisane.