Стални песнички облици српског неосимболизма

Кључно питање односа неосимболиста према сталним облицима, посматрано у историјском контексту, има значење оживљавања традиције у времену њеног свеопштег одбацивања. Тај процес се сагледава као комплексан и двосмеран. Не само да се, указује се у раду, помоћу традиције мења модерно песништво већ се мења и наше виђење традиције. Стални облици имају емблематско значење, функционишу као знак традиционалног поступка обликовања песме, па се самом њиховом употребом успоставља значење у равни поетичкој. Тако сонет, за који је у раду утврђено да има централни значај међу осталим облицима (терцина, балата, лауда, балада, рондел, рондо, страмбото, сестина лирика, сеста рима, мадригал, канон, сапфијска строфа), код сваког читаоца изазива јаке асоцијације на дела даље и ближе националне и европске књижевне прошлости. Истовремено, употреба сталних облика се јавља не само као знак односа према традицији већ и као срeдство у грађењу израза. Формална ограничења која стални облици постављају део су процеса семантизације, односно структурирања идејног садржаја. Однос рефлексије о стварању и креације показује се не само као комплементаран већ „упоредо живи у есејистичким исказима“. Аналитичка свест о ономе што чине показује се као паралелна уметничком стварању, као део уметничког процеса. У закључку резултат истраживања ситуиран је у раван књижевноисторијску кроз вредновање описаних чињеница: неосимболисти су иновацијом с ослонцем на традицију створили нове облике изражавања; усавршили изражајне могућности језика; открили нове могућности старих канонизованих облика; развили свест о облику и могућностима конструкције песме.