Шта је антика?

„Антика је доба многобоштва, непрекидних, крвавих сукоба, сталешких подела, робовласништва, простачког хумора, остављања новорођенчади у дивљини да умру, гатања по животињским изнутрицама, убијања ради разоноде у аренама, бучних народних скупштина и деспотских владара – и како је онда таква антика постала недостижан циљ узвишене лепоте и склада? Поново се морамо вратити Шлегеловом исказу да у антици свако проналази оно што тражи, а понајпре самог себе. Антика је, као идеализована целина и узвишено извориште европске културе, створена у 18. веку, и то као огледало које улепшава. Антика се није изучавала као нешто што је страно или другачије, већ као све оно што су људи желели, или што је требало, да сами буду. …

Положај антике као колевке Запада повезан је и са наративима о античком пореклу разлике између Запада и ‘других’. Можемо ли рећи да су европска ароганција, вера у супериорност Запада и непремостиви јаз између Запада и осталих заиста настали у 5. веку пре Хр. и да их је формулисао историчар Херодот? Како било, стоји да је Херодот тумачен и коришћен на тај начин. Филозофи просветитељства у 18. веку, као и њихови следбеници попут Хегела, често су одређивали Тројански рат и Персијске ратове као каменове међаше у непрекинутој борби Европе против праисконског азијског непријатеља. Антика је била мобилисана у циљу одржања хегемоније Запада. У оној мери у којој је личио на антику, Запад се издвајао у односу на друге.“

Кристине Амаду

„Шта је антика?“ не излаже само каква је антика била, него и како је постала оно што данас нама представља. Ауторка нам казује чудесну причу о томе како су се различити елементи антике преносили, преводили, реконструисали и примењивали у разним контекстима током историје, од средњег века, романтизма, доба фашизма, па све до њене рецепције у модерним филмовима и видео игрицама. Антика је била и остала област истраживања, али и историјска и културна епоха коју је Запад колонизовао како би служила одређеним идеолошким, естетским или политичким наумима.