Српско зидно сликарство у земљама Лазаревића и Бранковића Књиге 1 и 2

Свети цар Константин и царица Јелена, које источнохришћанска црква слави као равноапостолне, прилично су рано добили заједнички портрет на којем су престављени како држе крст који се налази између њих и такав приказ постао је саставни део сликаних програма храмова византијског културног круга. Он се среће већ у очуваним храмовима који су осликавани током X столећа, неретко постављен на западном зиду, а од XI века почеIa је да се појављује и у припратама. У српској средини током XIV столећа, односно у доба које непосредно претходи ономе о којем је реч у овом раду, обично је био смештен на западном зиду наоса и веома ретко у нартексу. Приликом истраживања те представе у источнохришћанском свету уочено је да су двоје светих приказивани као учесници низа велике заједнице светитеља, при чему су посебно наглашени примери у којима су се нашли у нарочитом односу према портретима владара, а понекад се у њима препознаје и апотропејско значење...