Српске божићне приче

Српски писци надахнути Божићем, најрадоснијим и највећим хришћанским празником, створили су засигурно најсликовитије приче у које су уткали део својих најдубљих и најискренијих осећања, дух и карактере времена у ком су живели и стварали. Српске божићне приче чврство везане за снежну зиму али и кућну топлину, породицу и заједничке успомене, у њу се уплиће мотив људске беде, невоље... Јунаци Сремчевих и Нушићевих комичних прича нам указују на све оне врлине и мане једног сасвим обичног човека који зна бити у малим стварима велики, а у великим стварима мали човек. Станковићева сећања уоквирена су архетипским божићним призором његове родне куће и баба Злате која своју улогу домаћина преноси на младог Бору, уз све оне почасти оновременог полозајничког обичаја. Несрећа, безнађе али и окупацијиа и рат као да досежу дно у причама Растка Петровића, Војислава Ј. Илића млађег, Милорада Павића, Вељка Милићевића, Милутина Ускоковића, Јанка Веселиновића, ипак на крају све обасјава чудесно и јарко божићно светло.