Српска књижевност и Свето предање: истраживања рецепције библијске и Cветоотачке књижевности

Карактер српског средњовековног текста и саме његове рецепције, као и однос према литератури која му претходи можда се најбоље могу сагледати у једној Доментијановој констатацији, у Житију Светога Саве, о односу Стефана Немање према светом тексту и његовој функцији. Овај класик српске књижевности каже да је Немања зарад свог сина Саве „многолетна писања сложио у једно” и „насладио се у њима вечним добрима”1 Дакле, кроз свест о написаном подразумева рецепцију једног, у ком се савремени текст не разуме ван односа према предању, а то једно постоји зарад јединствене естетичке функције која се именује појмом духовна наслада или само наслада. То наслађивање вечним добрима није могуће изван речи или реченог и оно је нека врста причешћа изван евхаристије, сједињавање са самим Словом његовом речју, која се у изабране усељава благодаћу Духа Светога.