У књизи коју је 1916. године, не без двосмислености насловио Српска драма, што алудира на људску драму у ратним условима као и на позоришни жанр, оставио је потресно сведочанство о два последња повлачења којима је присуствовао. Том искуству додао је ништа мање потресно сведочанство о последицама српског повлачења кроз Албанију и Црну Гору које је видео приликом касније посете Србима у избеглиштву на острву Крфу и Виду.
Неколико опаски у књизи Фери-Пизанија која је пред читаоцем упућују историчара на опрез: ауторова исказана жеља да пише „романтичну књигу“ за читаоца који „жели да се забави“ и да „грозоту драме“ чији је био посматрач пореди са завршетком „драме по позориштима у петом чину“ Ипак, стварни разлози због којих се Фери-Пизани одлучио да објави ову књигу назиру се у посвети која се налаз на њеном почетку. Он је исказао жељу да у случају да Антанта победи у рату, она не заборави допринос „херојске и мученичке“ Србије тој победи. Као да је искуство дотадашњег рата указивало на неискрени однос Антанте премасвојој малој балканској савезници.