Православно богословље XX века развијало се у неопатристичком правцу, настојећи управо да досегне и обнови етос светих отаца. Лозинка "назад ка оцима" била је позив на контекстуално и проблемско изучавање њихових мисли и дедуковања онога из њихових дела што има преовлађујући значај за спасење православних верника модерног доба.
Светоотачко поимање богослужења, као и других темељних појмова хришћанског учења и праксе дало је главни подстрек за оживљавање умртвљене академске теологије која је била у тужној сени "западног ропства".