Сретен Марић

Кад каже „српски народ”, Марић не увек, али најчешће мисли на српског сељака. То да је тај сељак идеализован, нестваран, да му се придају све најбоље особине српског народа није ни потребно говорити. Марић који је педантне памети, како каже за себе, и који сваку ствар ставља на њено место, кад пише о српском сељаку, пише са повишеном температуром. Он који се, на пример, подсмехнуо флоскули „стара добра времена” сад пада у замку величања прошлих времена, јер тада у прошлости, Србија је била сељачка држава.Наравно, пошто има страх за главног јунака своје мисли о српској литератури, Сретен Марић у литератури тражи најпре оно што његовом јунаку помаже да преживи. (Прецизније је рећи: да опстане.) Има нечег практичног, утилитарног у његовом виђењу српске литературе. Велико је све оно што је помогло да се сачува његов народ. То су Марићеве врлине, али и Марићева ограничења читања српске књижевности. (Природно, ту се можда и крије повишена вера у смисао литературе уопште.)“Миливој Ненин