Србија и Ватикан 1804 -1918

Историјски преглед врло компликованих и напетих односа између новонастале Српске државе и свете столице, у једном турбулентном временском периоду.

ПРЕДГОВОР

“Грозни су одношаји међу нама и Ватиканом, крвљу су написани они листови наше повјести, и ми их морамо држати вовијек, отворене пред очима својег народа, да га криви пророци не преваре и не уведу у нове напасти, у несреће горе”, писао је 1881. римокатолички свештенике Људевит Вуличевић бискупу Штросмајеру.

“Срећна вакта за оне који образа немају” често је говорио митрополит скопски Јосиф после другог светског рата.

“Они што хоће да што пре забораве спремни су да понове”, записане су речи у логору у Дахау.

Када је Србија, на матичној земљи српског народа, васкрсла почетком XIX века била је најправославнија земља у свету, и у њеном ослобођењу није учествовао ни један једини римокатолик.

Међутим, после су почели долазити страни радници, међу којима су били и римокатоличке вероисповести. Васкрска Србија, без обзира на веру и народност, примила их је и према раду и владању одобравала им послове. Често им је поверавала најодговорније и најповерљивије положаје у земљи