Србија, Европа, свет

Текстови Зорана Миливојевића одишу пријемчивошћу, сажетошћу, засновани су на помном одабиру чињеница, руковођеним само нужношћу за аргументовањем обрађиване теме, а не самољубивим просипањем знања. Проткани су и једним привидним противречјем; писани су бестрасно, али срчано и, усуђујем се да употребим реч која је од злоупотребе изгубила значење и значај, родољубиво. Њихова конструкција није прожета страначком, котеријском ни кокетеријском арматуром. Они су изнад и изван страначке свакодневнице.Новине престају да буду превасходно дневни, ефемерни документ и постају тумачи прошлости, предочитељи садашњости и видиоци будућности. Оправданост и корисност тог подробног и документованог начела, при том економичног и рационалног, уочљиви су и у дужим излагањима на међународним скуповима. Они су, ценим, образац сврсисходног и целисходног представљања Србије у Европи и у свету, који дискретно просветитељски краси редове који се нижу у овој збирци.Повод због којег се писац латио пера увек је актуелан, варничав и вишеструк. Миливојевић, пак, такав повод употребљава само као оквир за указивање на узроке, често и деценијске претходнике и изазиваче догађаја. Опрезно и одмерено, али непоколебљиво, он гази по окамењеним збивањима у потоку прошлости, тумачећи на пример британску политику на Балкану, поглавито према Србији, или прати рукавце русофобије. И саме новине, у којима текст бива објављен, почињу да личе на иверје, на тренутне одразе и формална обележја које моћна вечита осовина јачег врти и растаче доследно и незаустављиво.Из Предговора