Splin Pariza: dnevnik samoće 2000-2004.

Splin Pariza, u podnaslovu; „Dnevnik samoće 2000 - 2004" jeste nastavak jedinstvene autorefleksivne i ispovedne proze Dnevnik samoće - Vidosava Stevanovića objavljene 2011. u četiri izdanja. Prvi dnevnik u „Splinu" tiče se dočeka novog milenijuma ali se zato svi ostali tiču onoga što je ostalo iza nas u starom, „gorkog taloga iskustva", svih uspomena koje nismo izživeli na pravi način i koje nisu postale deo naše moralne katarze ili mudrosti življenja. Britka oštrica kritike, ironija egzistencije, nasleđe evropske kulture, srpske i jugoslovenske političke dubioze, balkanski identiteti... samo su neke teme čije unutrašnje bilo nije samo događanje u letopisu dana već pokušaj da se nađu uzroci ličnom udesu u kolektivnom, da se opiše sve ono čime se zvanična istoriografija neće baviti na takav način - dubinski, lični, bez potrebe da se stvari pokažu boljim nego što jesu već sa dubinskom potrebom da se dosegne istina, koja jedina ima snage da nas izbavi iz pakla samozavaravanja. Možda je kontarst „grada svetla" pravo mesto da se sagleda balkanski mrak i sve ono što je poput slepih putnika prešlo u novi milenijum pokušavajući da se zaogrne velovima „ljudskih vrednosti" i demokratije. Knjiga opora i iskrena, neće ostaviti nikog ravnodušnim jer nema mira u paklenom kotlu samosvesti koje nemaju snage da se pogledaju u oči.