„За судбину једног државника није свеједно, да ли ће се родити четврт века раније или доцније и да ли ће живети десет година више или мање”, написао је Мирослав Спалајковић размишљајући над животним путем Николе Пашића. Испоставило се да се други део те мисли много више односи на њега самог. Да је умро фебруара 1941. године, Спалајковићева државничка судбина би више припадала пијадесталу са кога Пашићев споменик посматра један од главних београдских тргова него забораву. Како би изгледале судбине Спалајковићевих покровитеља и сарадника да су имали личну срећу и историјску несрећу да живе четврт века или барем десет година више?
Дуговечност Мирослава Спалајковића довела је до изражаја слабе стране његове личности… Највеће успехе постигао је сарађујући с умним шефом Миловановићем и одлучним протектором Хартвигом, док је Пашићева политичка вештина била довољна да макар умањи његове мане. Краљ Александар је поседовао мало шта сем ауторитета, али је и то омогућавало да се, у повољним околностима, стара представа настави. Међутим, после краљеве смрти Спалајковић је остао сам. Свој омиљени комад покушао је да оживи с кнезом Павлом, а затим генералом Недићем у главној улози, али његова споредна није могла остати иста: уместо да буде вођен, више му је приличило да саветима води. А баш то Мирослав Спалајковић, сангвиник склон контемплацији, није знао да одигра како треба. Само таложење година не ствара од узаврелих младића хладнокрвне старце.
