Социјално становање у Србији

Од почетка деведесетих година прошлог века па наовамо, проблем решавања стамбеног простора у Србији постаје све компликованији и већи.

Крај социјалистичког економског уређења – у ком су све категорије становништва могле да рачунају на могућност добијања друштвених станова на доживотно коришћење, што се, преко институције преношења станарског права на потомке, заправо, претварало у неку врсту неформалног, а с почетком деведесетих и формализованог власништва – значио је почетак транзиционог периода, у ком расподела друштвених станова, чак и на привремено коришћење, постаје све већа реткост, док доминантан образац постаје куповина станова , а доминантно средство куповине – новац до ког се долази подизањем кредита са, будући да транзиција ни након две деценије није одмакла далеко – за џеп просечног грађанина недостижно високим каматама.

Ионако велике тешкоће које у овој области постоје, додатно компликује велика економска криза, која прети да онемогући процес стварања средњег слоја, који је током последње деценије почео стидљиво да се обнавља.

Будући да у таквим условима до новог стана може да дође мало ко, осим малобројног слоја „транзиционих добитника“, студија Социјално становање у Србији, коју су, у заједничком издању Службеног гласника и Центра за либерално-демократске студије, ове године објавили Борис Беговић, Гордана Матковић, Бошко Мијатовић и Марко Пауновић, може да делује као текст утопијског карактера.

Ипак, њихова, на истраживањима заснована анализа тренутног стања, поређење са моделима решавања овог проблема у свету и предлози модела који би могли да се примене у конкретном случају – представљају солидно упутство за деловање у оној мери у којој српској држави и српском друштву реална економска моћ буде дозвољавала да га искористе.