Снег Светог Петра

Снег Светог Петра трећи је роман Леа Перуца (1882-1957) који се појављује пред нашим читаоцима. Приликом првог објављивања, 1933. године, прошао је слабо у поређењу са његовим ранијим бестселерима: након доласка нациста на власт, све књиге Перуцовог издавача Золнаја (Зсолнаy) проглашене су непожељним за дистрибуцију у немачким књижарама, чиме је круг његовог читалаштва углавном сведен на Аустрију. Поновну рецепцију доживео је, заједно са осталим Перуцовим романима, тек крајем осамдесетих година прошлог века. То је свакако штета, јер се Снег Светог Петра бави различитим темама које су биле изузетно актуелне у доба његовог настанка, али и деценијама касније, а мотив наговештен у наслову готово је визионарски искоришћен. Каснији романи, од Шведског коњаника до постхумно објављеног Леонардовог Јуде, нису се бавили савременим тренутком.

У Снегу аутор експериментише укрштајући различите књижевне технике и жанровске елементе: слично као и у неким ранијим делима, Од девет до девет и Мајстору Судњег дана, Перуц овде виртуозно користи лик непоузданог приповедача, тако да се кроз наговештаје пружене у тексту могу изградити два противречна читања романа – један у духу психолошке фантастике, а други на граници са научнофантастичним жанром. Пажљивом читаоцу неће промаћи тренуци колебања нити честе противречности у Амберговом извештају, као ни лајтмотивска употреба одређених детаља – од помињања Зимске бајке преко набавке аутоклава до најважнијег, поновног искрсавања питања „Зашто вера у Бога нестаје са овога света?“ који појачавају претпоставку да се ради о кошмарном сну. С друге стране, заплет тог кошмара је и сувише детаљно и логично разрађен да би се тек тако одбацио.