Приклоњен изворној народној певанији, врцавим духом уроњен у лавиринте успомена са ружичастим љубавним заносима уз благе посвете детињству, загледан у неуралгију историје, Драган Вукашиновић катренима сугерише нама и себи пуну белину излазних врата. Глатком, почесто, исхитреном римом без ретуша, препуштен голој интуицији на моменте фасцинира избирљивим стиховима. Дође тако време,/ призивам самоћу и поверава се песник тишини у којој би да досања сан. Већ у сјајно сроченој уводној песми отвара нам се опорука о чедности понуђене лирике која трепери и мами,/ ми дишемо живот/ као да смо једно,/ она је у мени, нас двоје смо сами… Рукописним трагом, усред животног поднева, Драган Вукашиновић је стихом равнао себе у сажетку сопствене сенке.
Не може се заобићи његово телеграфисање стихом да вођени смо/ стрепњом/ опијени надом. Баш тако и јесте. И све то наликује на поклоњени поглед нечијих очију, на осмех или изговорену реч која за читав живот ураста у поему која нам душом секвенцира животне даљине. Вукашиновић пева смислену деобу снова, он и у сновима нетремице замишља и слути, загледан као врач у линију неумитног страдања, у судбину којом је обележен на сопственом длану. Нема певања без жудње и заноса, а све је некако скоцкано траговима личних жеља у којима призивамо умишљене инате у стилу: ех, што нисмо!
Очито, Вукашиновић се не либи у писању да нам, без увијања, предочи свој маниризам. Он жели да догођени тренутак у животу траје и у његовом стихованом (у)споменару над осенченим цветовима белих орхидеја. Њему је важан траг у трену, траг који неће тугу, трен без болне осаме, разуме се, али живот је, сам по себи, мало жешћи опијат.
[…]
Песник је муњевито јасан у рефлексу стиха, зар не? Историјски прасак се разлегао до наших дана: Обилић, Синђелић, Гаврило Принцип… Подсетио ме Вукашиновић на романтични сентимент Бранка Радичевића: Веселице, песмо моја драга/ познаће ме кроз стихове неко/ ипак, нећу нестати без трага. Траг је бит и суштина песникове сенке у овом случају. Баш та истина срочена је печатно са издвојено струкованим стиховима којим би се могла подичити и дечја песмарица: Зимска чаролија; Јесењи дан; Моја тетка и Моја бака. Урамљено би се могли подвући наслови достојни пуног поштовања у сјајном версу испевани: Речи; Песма; Људска туга; Слутим и Душа жена. То би могао бити ваљан образац песнику од себе самог себи задат. Очито, имамо посла са смисленим трагачем стиха који почесто уме бити контролисано разбарушен у промишљању песме.
У Новом Саду, Милутин Ж. Павлов
- јуна 2018.
