Sluz i žuč

Iskustvo strave je činjenica.


Svet umetnika je pakao ispunjen duhovima. Viđen očima autora, okruženog sujeverjem i predrasudama, Beograd je postao nadrealni svet bez nadrealizma. Sluz i žuč je priča u kojoj potraga glavnog junaka za egzistencijalnim smislom dovodi do razotkrivanja zataškane stvarnosti. Rackovićev junak je „mrtav čovek u mrtvom gradu“ koji poseže za surogatnom utehom jer je smisao odavno izgubljen.

„Proze kakvu piše Racković u istoriji srpske književnosti nije bilo. Malo je takve književnosti i u svetu. Proze koja se piše životom i krvlju i koja je uporediva samo sa prozom Antonena Artoa. Kao i u Rackovićevoj Bibliji i ovde je reč o istini i iskrenosti za koje ne znam da li smo svi spremni. Sluz i žuč sam pročitao u dahu. Izuzetan kratak roman koji zaslužuje da bude prepoznat i od kritike i od čitalaca.“

– Svetislav Basara

„Džoni Racković je najnježniji savremeni srpski pisac. Piše kao što bi pisao Vilijam Barouz da je živio u Beogradu, da je bio pitomiji čovjek i da je bio mnogo, mnogo luđi. Ono što Racković piše neka je vrsta dnevnika ili memoara između dva nedovršena, po svemu sudeći imaginarna felacija, i čudesno je lijepo i dirljivo. Započneš čitati, tek da vidiš o čemu je riječ, a onda ne staješ do posljednje tačke. I kao u svakog istinskog pisca koji se pojavio niotkud, kod Rackovića nisi siguran što te više dira, ono o čemu piše, ili način na koji piše.“

– Miljenko Jergović