„Ово је ОДЛИЧНО… ту нема шта да се одузме и дода… зрео аутор.”
Сава Дамјанов, еротограф-еротоман
Критичари Милћетићевих песама говоре о „еволутивној енергији експлозивно ексцентричног еротомана”, „изузетно солидној унутрашњој поетској архитектури”, „неисквареној, у стихове одлично преточеној љубави према теми” „мајсторском језичком дриблингу на малом простору”…
Милћетић има ненадмашну способност да скоро сваку мисао на српском обликује у еротски каламбур.
Суочени са Емилијановим песмама, људи из свих демографских сегмената одраслог становништва који знају српски, осећају да су оне не само достојан наставак, већ и несумњива, висококвалитативна надградња стихотворенија безимених претходника, из општепознате збирке коју је био сакупио реформатор нашег књижевног језика – тај великан српске културе је такође већину живота провео у Бечу; његово се написано име, по правилима читања немачког, изговара „Фук”.