Слепо доба: духовна сагледавања ковид пандемије

Да ли ћемо икада више бити исти? Да ли ћемо икада моћи да некоме пружимо руку са пуним поверењем? Стрепња да се искуство пандемије може поновити лебди у ваздуху, а полузваничне најаве сличних дешавања, чине је сасвим оправданом. Осим тога, распламсавање рата на европском континенту као да је отворило ново поглавље саге о крају света.

ОдломакДанас се верује да глуво доба припада прошлости – времену у којем није било електричног осветљења, телевизије, мобилних телефона и компјутера. Верује се да је са развојем технологије нестао читав тај мрачни свет, јер потпуног мрака више и нема, посебно у градовима. Међутим, није ли се тај мрак само преобразио? Није ли се он, будући саздан од наших најдубљих стрепњи и ужаса пред непознатим, само вратио из спољашњег света у унутрашњост душе? Није ли он данас већи него икада јер га свако, све време и свуда носи са собом?


О ауторкиДр Александра Павићевић, етнолог-антрополог, рођена је у Београду 1969. године. Запослена је у Етнографском институту Српске академије наука и уметности. Бави се антропологијом породице, религије и студијама смрти. Ауторка је шест књига и већег броја научних радова из ових области. Пише и објављује и есеје, поезију и прозу. Чланица је женске певачке групе „Моба“ и црквене певнице „Свети Јован Дамаскин“. Живи са породицом у Београду.