Слава и бесмртност

академика Косте Чавошког полази од питања које човек себи поставља откад постоји: може ли се победити смрт? Повод је личан – у уводу аутор бележи речи своје мајке: „Кад човек умре то је као да никад није ни постојао.” Одговор на ту зебњу Чавошки тражи на два места: у религији, која обећава васкрсење и живот вечни, и у историји, која великим делима дарује трајно сећање потомства. Између смрти и заборава налази се сећање – а слава је оно што га продужава.

Хеленско поимање смрти и бесмртности
Први део књиге посвећен је бесмртности у религијском и филозофском кључу. Од Хомеровог подземног света до Сократове одбране пред атинским судом, аутор прати како је античка филозофија мислила судбину душе. Средишње место припада Платону: рађање потомства, бесмртна слава и права врлина путеви су којима се смртна природа приближава вечности.

Аристотел томе додаје ум као оно божанско у човеку. Живот сагласан уму, по њему, надилази обичну људску природу.

Есхатологија Старог и Новог завета
Из хеленског света прелази се у библијски. Старозаветни списи, показује аутор, не дају усаглашен одговор: човек се враћа у прах, одлази у Шеол или чека устајање из мртвих. Нови завет доноси преокрет – хришћанство је у својој бити победа над смрћу, а вера у Христово васкрсење услов је наде да ће и верници васкрснути. Чавошки пажљиво тумачи посланице Светог апостола Павла, у којима је та нада исказана најнепоколебљивије.

Посебно поглавље разматра Кантову замисао о Богу и бесмртности: постојање Бога и бесмртност душе постулати су практичког ума, без којих морални закон остаје незавршен.

Слава која доводи до бесмртности
Други део књиге окреће се овоземаљском путу ка слави и бесмртности. Мото му даје Тацит: смрт је свима по природи иста, а разликује се по забораву или слави код потомства. За разлику од хришћанске наде, отворене свим верницима, световна слава је пробирљива – досуђена је само онима чија су дела забележена и предата историји.

Ту аутор уводи кључну разлику између славољубља и властољубља. Права слава сведочи о врлини, правди и служењу заједници; власт без ње оставља за собом само срамоту. Слава је, по Чавошком, победа над заборавом.

Од херојске славе до славе злочинаца
Галерија која следи почиње Ахилејем и Хектором, а наставља се Тезејем, Ликургом и Ромулом, оснивачима и утемељивачима држава. За њима долазе велики законодавци, војсковође и државници, пророци, беседници и мученици, па списатељи – од Хомера до Плутарха – чија дела чувају туђу и сопствену славу.

Аутор не заобилази ни наличје теме. Поред списатељске и спортске, постоји и злочиначка слава, чији је пример Ал Капоне – доказ да сећање потомства није увек и признање врлине.

Победа над оним што је непобедиво
У закључку се слава и бесмртност коначно састају. Хришћанство ставља у изглед бесмртност свим истинским верницима; светска слава припада ретким појединцима. Оба пута, међутим, воде истом циљу – превазилажењу коначности живота. Јер, аутор закључује да је „једино слава кадра да победи оно што је непобедиво” – а то су смрт и заборав који после ње следи.

О аутору
Коста Чавошки (1941) је српски правни филозоф и академик, аутор бројних студија из филозофије права и политичке филозофије. У књизи Слава и бесмртност сабира вишедеценијско читање класика – од Хомера, Платона и Плутарха до Канта – и претвара га у промишљање о смрти, вери и трајању великих дела.