Склапање књиге – пјесме и други крајеви приче

„Тата, ако су ово Бисери српске књижевности, шта је онда шкољка?“ – пита ме мој радознали првачић,показујући кажипрстом високоподигнуте десне руке,скоро га додирујући, на редтврдоукоричених тамнозелених књигаса златним словима на хрбату.

„Језик, српски језик, сине мој“ – кажем му прећуткујући помисаона не-уморног демона аналогије,на море (тога) и зрно пијескакоје упада у љуштуру шкољке, на шкољкукоја се брани омотавајући га седефом,на бисер и, изван сваке метафоре,на сина који обасјава оцаиспуњавајући га непрестаном радошћу и бригом,и успут га учи чистој, непатвореној поезији,започињући је сам, и држећи му и водећи руку,док предан као да исписује прва слова,довршава пјесму, склапа књигу.