Симулација и гастрономија: режими чулности и аспекти идентитета у песништву Војислава Деспотова

„Карневализација се показује као феномен који је у својој суштини супротстављен утопији (у њеном идеалистичком облику), ресцендентан, децентриран, али и посвећен прослави самог живота, као коначног телесног присуства човека у свету. У том смислу, и карневализација се јавља као једна врста утопије, као могућност нарушавања бесконачног кружења капитала и заустављања симулације самом телесношћу. Тело, гротескно и хедонистичко у исти мах, конзумира свет, а не слике света, формирајући нови песнички субјект, чија је поезија израз непристајања на постмодерно стање. Као гомилање материје, Површине, оно се може разумети и као тело текста, а према томе као ланац означитеља који је ипак могуће засновати на стварности, уместо на њеној симулацији. У њему се може препознати и имплицитна апологија неоавангардне праксе, остварена кроз истовремено дистанцирање (карневалска амбиваленција), јер је у гомилању бесмислене материје/означитеља (асемантичка уметничка пракса) ипак потврђено смислено језгро, односно у безбројним гестовима побуне, стварна побуна.“