Шетње Адом

Путописи се обично пишу о далеким, егзотичним пределима, међутим, Споменка Крајчевић показује да се може путовати и по родном граду, по вертикали и хоризонтали – кроз његове пределе, његову историју, легенде, архивску грађу, одсјаје у свести посматрача. Уместо путописцу, пролазнику, град се овде открива пажљивом, стално присутном посматрачу, шетачу који упија познате пределе, истражује његове слојеве и гради нове, сопственим доживљајима или домишљањем. Призори су покретач прича које не
морају имати никакве везе с реалношћу осим варнице које су упалиле у свести шетача. Управо су те кратке прозне цртице, књижевна надградња фактографске грађе, оно што очарава у књигама Споменке Крајчевић. Тек наговештене у делу Калемегдан изблиза, раштркане по Кругу двојке, заблистале су у књизи Шетње Адом. Књигу красе графике Вељка Михајловића