Септембарска студен : избор песама

Николај Глазков је своју поезију бранио својим начином живота. Тиме је сачувао аутентичност свог осећања света и створио аутентичну, оригиналну поезију, за шта је платио високу цену.
Његове песме су привидно једноставне, а заправо пуне рефлексија и песничких слика које креирају слојевиту асоцијативност и наизглед једноставну мисаоност (јер „где нема мисли нема ни осећања”). Његова мисаоност брани егзистенцију људске душе од притисака колективног, историјског, политичког, пред бескрајем космичког. Глазков не даје одговоре, он пре свега поставља једноставна питања о сложеним стварима. Његове поенте често представљају опажања која не очекујемо и која нам отварају нове путеве. Глазков је дошао након Блока и епохалних симболиста. За разлику од Блока, који је градио перспективу „апсолутног” и небеског, настојећи да је одбрани од свакодневног, материјалног и приземног, Глазков свет посматра „одоздо”, настојећи да одбрани право обичног људског бића (и песника) на свој емотивни и духовни интегритет, али, истовремено, у земаљским стварима препознаје рефлексе и енергију апсолутног.
Себе је сматрао наследником Хлебњикова и блиским Мајаковском, иако му је Љиља Брик рекла да он није ни Хлебњиков ни Мајаковски већ (оригинални) Николај Глазков.
Преводилац Миодраг Цветковић аутор је две књиге пое¬зије: „Залудне справе”, 2013, и „Стварност, варке”, 2020. године, у издању „Чигоја штампе”, Београд.