Seobe

"Pred praznim jazom, ludom provalijom do koje beše stigao, uvidev da mu je život prošao i da ga više popraviti ne može, kao ni nisku sudbinu svih tih, koji su pošli sa njim i koji će ili izginuti, ili se vratiti tamo u blato, sve po tuđoj volji i za tuđ račun, odrekav se svake nade, on je ipak osećao nešto nad sobom, kao i to nebo što je letno veče hladilo."

Simboličko-kulturni značaj Seoba je neosporan: ovo delo, u svakome ko pripada srpskom jeziku pobuđuje skopčanost sa kolektivnom memorijom, sa nadličnim-istorijskim iskustvom, sa jednom konstantom našeg komunitarno-povesnog toka. Samim naslovom, kao i temom vojne Vuka Isakoviča, temom koja je odavno nadišla okvire samog romana i postala jedna moguća parabola istorijske sudbine srpske zajednice, ovaj roman ostaje urezan u svesti pripadnika srpske kulture. Reč je tekstu koji nas iznova podseća kako književni jezik može biti angažovan na svakom svom nivou, auditivno-ritmičkom, informativnom, slikovno-evokativnom, i da nas u toj sveukupnosti zapljusne svojom umetničkom snagom. Reč je o načinu pisanja koji se načelno, književnokritički opisuje kao lirizacija proze, a koji u stvari podrazumeva u istoriji književnosti teško ponovljivu zatalasanost jezika i slika, koji znači jedno njihanje pripovednog toka – istovremeno i zavodljivo i melanholično-tegobno, istovremeno uz hipnotično-eterični uzlet i ponorni silazak u somatsko-afektivni život. (Goran Korunović)