Сентандреја: српске повеснице

„Нема два места која су више слична него Сентандреја и Хиландар, иако се чини да нису ништа налик. Нигде није српски барок, у светлости слободног живота, чист као у Сентандреји, ни српски средњи век, кроз визанијску и медитеранску културу, жив као у Хиландару...

Сентандреја је на супротној географској тачки, одјек Хиландара. Високи звоници њених китњастих цркава, ковано гвожђе на капијама, иконостаси, столови, певнице, надгробне плоче, гробови, световне грађевине са забатима, тремовима и косим црвеним крововима, чине од ње најранију и највећу творевину барокнога стила. Сентандреја на Дунаву усред Мађарске, и Хиландар на Јегејском мору у Грчкој, јединствена су два примера грандиозних споменика које је један народ подигао у туђој земљи, ван својих државних граница.“

Милан Кашанин (1966)


„... када је реч о архитектури треба рећи да су Срби у Угарској створили и читаве урбанистичке целине, од којих је најбоље очувана она у Сентандреји. Барок, рококо и класицизам су основни уметнички правци, у којима се, слична као и црквена развија и она профана архитектура. У Сентандреји на некадашњем главном тргу, и данас стоји барокни, мермерни крст Српског трговачког „содружества“ сентандрејског из 1763. године, као јасно сведочанство и симбол овог града.“

Дејан Медаковић (1982)


Барокна Сентандреја настала је у XVIII веку, у оно немирно али и срећно доба њених трудољубивих и мудрих почтенородних граждана и преосвећених владика. Благодарећи једнима и другима оставрена је овде српска културноисторијска споменичка целина: дивотне цркве украшене дуборезбареним, позлаћеним иконостасима који уоквирују прелепе слике светитељске, што са Музејом Епархије будимске представља јединствену творевину српске националне свести, али и уметничке радозналости. Само је плаховита природа са Балкана досељених и узнемирених Срба могла овде, у туђини, да оствари бар део онога што су обезбеђене нације тада постигле. Срби су, тамо на Северу, у својој Сентандреји, одвојени од матице, од сопствене традиције, а духовно рекао бих и емотивно нераскидиво везани за њу, били свесни свог историјског постојања и своје мисије. И због тога су се доказивали вредним и трајним делима која и сада потврђују њихово негдашње присуство на међама давних сеоба.

У Сентандреји, 2001.