Село; Господин из Сан Франциска

У Вороњежу, на тихом Дону, родио се 1870. године Иван Алексејевич Буњин, као син старе, имовински по­срнуле племићке породице.

Средина и традиције у којима се песник родио и ва­спитавао, ставиле су на читав његов стваралачки рад ду­бок жиг, одредиле му правац и повукле строге и оштре границе. Песник није никада могао тај правац да одбаци или промени, није могао те границе да прекорачи. . .

Ако је биће песниковог оца „било прожето свешћу о његовом господарском пореклу” — о сину би се могло рећи да је то порекло подсвесно, често можда и против његове воље, господарило његовим мислима и њего­вим укусом. Буњин се од детињства сматра слободним мислиоцем и говори о својој потпуној равнодушности према својој „плавој крви”. Његов песнички и грађански живот не потврђује то. Па ипак, иако је та „плава крв” у Буњину јача од његове воље, — Буњин је, срећом, велики песник и Рус — дакле човек од савести — те ни та „плава крв” ни наслаге једне оџивеле класне културе нису мо­гле загушити у песнику његову песничку савест.

Како је Буњинова породица као и многе после 1862. („Ослобођење сељака”) материјално посрнула, Буњин је био приморан да печалбари по турској провинцији, где је, поред службе, сарађивао и по разним издавачким предузећима.

Песме је почео да пише већ у раној младости, тако да му је прва песма била објављена у часопису Родина — кад је песнику било осамнаест година.

Средином деведесетих година Буњинови радови по­чињу да излазе и у Руском богатству и Новом слову. Његов књижевни углед стално расте, он ступа у везе с књижевним првацима свога доба и ускоро почиње да активно сарађује са Горким, Андрејевим и Куприоном у кружоку „Среда”.

Поред оригиналних дела, Буњин даје одличне преводе лирских и драмских дела с енглеског језика (Бајрон, Лонг­фело, Тенисон) и добија од Академије наука Пушкинову награду, а године 1909, исте кад је објавио роман Село — изабран је за почасног члана „Друштва љубитеља руске књижевности” и за почасног академика.

Како у својим песмама, тако и у прози, Буњин је првен­ствено субјективни и индивидуалистички лиричар. Од првих својих песничких покушаја, он се угледа, „највише на Љермонтова, а делом и на Пушкина”, па се ни кроз каснији стваралачки рад никада не удаљава од добрих традиција руске књижевне класике. Од руских писаца најсроднији је Тургењеву, а затим донекле и Чехову.

Буњинов стил је филигрански израђен од најфинијих танчина, сажет, живописан, свеж, а језик необично богат и чист. Осећање мере је у свим његовим делима манифесто­вано строго и савршено. У песмама омиљени су му разме­ри јамб и хореј — и ту остаје веран традицијама Пушкино­ве школе. Он добро влада и „белим” стихом, али се клони свих облика модерног версификаторског артизма.

Путујући много по Европи, Азији и Африци, Буњин је обогатио своју палету пејзажисте, и својим мајсторскимсликама руске степе и шуме додао још и лепоте пустиње и океана.

Поезија Буњинова — поезија је туге, размишљања, настројења спахијских салаша, венења племства и уми­рања госпарске културе. Ту своју тугу он иживљује у филозофским размишљањима о трошности и прола­зности свега земнога и у посматрању смењивања епоха и покољења. Уморан од ,,усамљеничких потуцања”, из­бачен пред врата судбине из свог оронулог господарског дома, он тугује над старим гробљима и рушевинама и мирно приповеда о превртљивости људске судбине и о запуштености, чамотињи и безнадној тами рускога села. У настројењима јесењег умирања он везе болове своје го­спарске душе на вечно сивој позадини сеоских падина, излоканих друмова, нахерених колиба, снежних смето­ва, исушених рибњака и запуштених спахијских салаша и паркова.

Буњин је веран сликар и песник руског села, у коме је видео претежно мрачне и језиве тонове. Он слика Руси­ју („Сва Русија је село”) дајући ужасне слике њене беде, запуштености, очаја, али никада не тражи дубље узроке и везе, не предвиђа, не осуђује и не поучава. Сву беду старога рускога села он приказује скоро као неки неот­клоњив удес, неку казну судбине за коју не видимо крив­ца (сем можда самог сељака). . . У избеглиштву, Буњин у предговору једне своје књиге одбија ранија пребацива­ња, која су му неправично чињена због „црних, сурових и неистинитих боја” којима је оцртавао руско село — ,,а данас, каже, — авај, немам потребе да се од ичега више оправдавам! Сви виде и сви знају. . .”

Буњин не понире у дубину својих људи и збивања. Он слика поштено, верно, али површно, пролазећи отмено поред проблема који управо вичу са његових каткада кр­вавих слика. . . За сву беду Русије имао је пијетет човека који воли и пати, али — ништа више. А има часова кад у очајању проклиње своју рођену земљу. . . Ми — не веру­јемо у те Буњинове клетве.

Село, које је песниково најјаче дело, Буњин назива „поемом”. Та „поема” је један од најдрагоценијих кул­турно-историјских и друштвено-историјских докуме­ната старе Русије. Драгоцен је баш због одсуства „про­блематике” и сваког „мудрствованија лукаваго”. Али је Село, баш том објективном мирноћом којом је прожето, изванредном верношћу, психолошким тумачењем и до детаља тачним и потпуним описима, својим мирним, „хладним реализмом”, најчистији израз изванредне уметности Ивана Буњина у којој су савршено усклађени његов високи артизам и савршена, недостижна реали­стичка опсервација. Те особине су му и донеле Нобелову награду 1933. године.

Буњин је негативно реаговао на октобарски препород. У Одеси је једно време уређивао једне контрареволуци­онарне новине, а затим је напустио отаџбину и остатак живота провео у иностранству.

Међутим, Буњин је могао да види истину не само по­вршно, већ и да зарони до њеног дна, што се лако наслу­ћује нарочито у Селу и у Господину из Сан-Франциска. Али, за то је потребно много фантазије, видовитости и — смелости. Буњин је велик писац, али се ми не можемо ослободити утиска да је у њему, можда, пропао један још много, много већи и значајнији писац. . .

Буњин је осећао несумњиво где је истина, морао је осетити, па се ипак одлучио за онај свет ком он исти довикује апокалиптичке речи: Јаох! Јаох! граде велики Вавилоне, граде тврди!. . .

Др Петар Ж. Драговић