Сејање по камену

Разговор је један од облика доброте. Саговорници желе речима да премосте вечиту удаљеност између двоје људи и да се што је могуће више приближе једно другом указујући на храброст као део истине, на жртву пажљивог слушања и потискивања самољубивости, поништавање нашег егоцентризма у којем слушамо себе и дивимо се својим речима, превазилажење предрасуда при различитим ставовима. Разговор подразумева и дубоко разумевање различитости и делић праштања при слици света коју не прихватамо као своју.
Зоран Хр. Радисављевић, од оне је старе школе новинара, који воде разговоре „на сунцу и по лепом времену”. За саговорника се пажљиво припрема и поставља питања која лагодно воде до битних ствари. Његова питања увек су усмерена ка теми о којој размишља, пре и за време интервјуа. Никад нису предвидљива и тривијална, отрцана од употребе, већ се Радисављевић труди да сваки писац добије своје битно питање. Проницљиво истражује баш оно што би и сам писац о себи рекао. У његовој намери никад нема нелагодности која би оспорила динамичност разговора, нити се у саговорнику појављује трунка жеље да се неко питање заобиђе. Као сваки добар и искусан новинар, Радисављевић бележи, не само оно што је речено, већ и како је речено, а читалац између редова назире и оно што је прећутано.