Седам смртних вируса

Није ова књига за свакога...
Књига је за оне који отвореног срца прихватају размишљање шеснаестогодишњакиње. И за оне који желе да чују шта њихова будућност има да каже. Још више је за оне који прихватају критике и труде се да поправимо поправљиво. Највише је за оне који воле Србију.

...Размишљала сам, шта ја, која имам шеснаест година, да обучем за доделу такве награде. Патике, фармерке, моја свакодневна одевна комбинација, непримерена је. Нека свечана хаљина би свакако била боља. Али, шта представљам, кога представљам, где представљам... питања су на која се одговори нису поклапали ни са једном свечаном хаљином коју сам могла да замислим. Желела сам да песма и ја будемо у комплету. Желела сам да моју државу представим како доликује, да будем поносна ја на њу и она на мене. Желела сам да ставим потпис на песму. Награду сам примила у центру Беча, у српској либади. Била сам препоносна собом. Другима сам свакако била занимљива. Показала сам да наша ношња може да буде и модерна, а што је најважније, да се ми млади не стидимо да је носимо. То је порука коју сам желела да пошаљем.
Нисмо ми нека туђа деца, него честита српска. Нисмо ми ни незахвални, ни некултурни, ни бахати, како понекада помислите. Када бисте нам омогућили да покажемо ко смо, многи би се изненадили. Када бисте нам дозволили да покажемо шта умемо, покајали би сте се што нисте раније. Ми волимо Србију, поносни смо на њу, и овде и било где у свету. А у свету смо најпоноснији када је лично представљамо. Ја сам имала срећу да осетим ту врсту поноса...