Седам мокрих мајци

Седам мокрих мајица седма је Црнчевићева књига штампана у оквиру његових изабраних дела и уједно сасвим нов црнчевићевски рукопис. Садржи пробране текстове које је овај аутор у последњих две године објављивао у неколико српских листова, у оквиру својих редовних недељних колумни. Реска и неретко горка опаска, бриљантна артикулација и духовита нарација главне су одлике овог дела лишеног свих могућих калкулација у одсликавању времена у ком живимо, недоумица са којима се суочавамо и, свакако, актера ситуација кроз које је пролазила и још пролази данашња Србија.

„Срби су већ у светском лазарету, у свом резервату, ту животаре. Пресуда је негде изречена, а нас привикавају да изрицање пресуде примимо скрушено и са разумевањем. Уградити у жртву осећај кривице претвара се у посебан успех господара света. У Србе уграђују тај чип. 'Не знам да ли сам крив, али осећам се као кривац', то је одговор који експериментална лабораторија глобалистичке правде очекује од сваког Србина и српске државе. У тај нас тор терају. Како иначе разумети наук да нам је одређен живот у тору у ком само послушна јединка може да се докопа мрвице људских права.”

„Ако верујете да Србија није ваша отаџбина, него име предузећа које намеравате да купите или продате, логично је што верујете да је корисно и неопходно да на венчању Америке са Европом НАТО буде кум, а Хаг кума. Најважније вам је да будете позвани на свадбу. На тој свадби почињу и завршавају се сви важни послови. Зато је природно да се удварате канцеларији која пише позивнице за свадбу, јер та свечаност гарантује будућност вашој деци и укида досадну прошлост ваших предака. Ако верујете да је Србима, и другим народима који деле српску судбину, народна канцеларија потребнија од народне кухиње, логично је што је билборд ваша најважнија фотографија.”