Autor: Радо Антоловић
Strana: 148
► Ostali detalji

Прича о блискости која није издржала истину „Одувек желим да загрлим свет. Да се попнем на највиши врх и читаву Земљу обујмим рукама; стиснем је толико снажно да се чује пуцкетање коре; да изазовем тектонске промене; да покренем лавину једним јединим загрљајем. Желим, док стојим на врху, сав ветар да се скупи у мене, да ме шибају мудрости древних времена и да не разумем ни једну једину реч осим оне која се може разумети само нутрином, за коју никакво знање није потребно осим титраја срца – желим да ми ветар прича о љубави. А онда, кад све приче стану у моје ухо, кад ветар заврши баладу о легендама са свих крајева света, кад не буде ничег другог осим љубави, желим да скочим у најдубљи океан, да се потопим у модро и ја сам да постанем вода. Становник сам океана. У свакој капи видим со и све дубине. Подсећају ме на прошле животе пирата, на песму морепловаца, на мој живот саткан од једара, палубе, коже испуцале од сланог ветра, на лепоту обзорја када око не види ништа осим плаветнила – оно што сија на месту где се небо и море спајају у савршену линију, попут вештог потеза четкице дивног акварела, где се стапају у једно – то што сија то је љубав.” – из романа