Трећа књига Славице Гароње из круга „аркадијске трилогије”, Шапати Мале Влашке, велико је ткање снохватица („Јер језик је последње што нам остаје. И, ступам, као у сну, у тај простор свог последњег уточишта”): роман о збирци ријечи које је упила у младости и зрелости и сада их враћа или вади из сна и сјећања, у меланхоличном растанку с драгим јој и блиским људима, предјелима и предметима. До сржи лична, књига растанка. У њој душин трепет обавија драгоцјен документ о повезаности приповједачице са својом јунакињом, њеним језиком и духом. Ненаметљив романескно-аутобиографски оквир снажи јаку вриједност свједочења и живе говорне ријечи.
Душан Иванић
Одлика овог крунског дела трилогије јесте уланчаност приповедног тока – паралелна ретроспекција првог и другог дела (Аркадија, Парусија) уденута је у приповедну нит Шапата Мале Влашке – на начин да ова два тока смењују један другог – и истовремено теку у једном, јединственом. Свој раскошан варијететни облик, као фигура антифона, рефрена, задобила су и свеколика казивања и поведања нараторкиних јунакиња и ликова, који циркулишу целином наративних рукаваца, и сливају се у основну линију, појачавају тон, разграњавају партитуру сећања, творећи симфонију живота који, ипак, није прошао. Живота који још пенуша са развалина времена, хридина повести.
Анђелко Анушић