Saglasje tradicije i kulture u tamburaškoj muzici Vojvodine

Postalo je uobičajeno da se naglasi kako su akademske studije stvar saradnje, što je posebno slučaj sa radovima iz oblasti etnografije kada se oni izvode daleko od svoje kuće. Nemam dovoljno ni prostora, ni mogućnosti, da se zahvalim svima koji su doprineli ovom delu, na način koji bi istinski prikazao njihov udeo u ovom radu i moju zahvalnost. Iza svakog imena i organizacije sa spiska stoji mnogo njihovog truda u moju korist, kao i mnogo lepih trenutaka, zajedničkog interesovanja, zajedničkih obeda i zajedničkog iskustva. Nadam se da je svako ko je ovde pomenut svestan koliko sam mu zahvalan, a oni koje nisam pomenuo će mi, nadam se, to oprostiti. Ova studija u mnogo čemu predstavlja zajednički napor s tim što su glavni saradnici bili članovi orkestra Srem. Zahvalan sam im (i njihovim porodicama i prijateljima) kao istraživačima istorije tamburaša, kao kolegama muzičarima i kao prijateljima. Mada njihov orkestar više ne postoji, oni su uspeli da stvore originalnu kulturu, ne u smislu čistoće, nego kreativnosti u otelotvorenju osobene vrste ljudi. Ostali tamburaši su bili stalno spremni da mi posvete svoje vreme i prostor: članovi Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, a naročito njihov dirigent u penziji, čika Sava Vukosavljev, članovi profesionalnih tamburaških sastava u Novom Sadu, naročito orkestar Janike Balaža i orkestar u "Auto-kampu" na Ribarskom ostrvu, Stipan Jaramazović i njegova porodica i članovi Gradskog tamburaškog orkestra Subotice, Milan Sujić, Velimir Kolarić-Beba i njihove kolege iz Kule, čika Raja i njegovi drugovi iz Sivca, čika Miša sa svojim kolegama iz Rume, dirigenti Žarko Škorić i Antal Gogoljak.