Сабласти поезије: есеји и белешке

Оно што спаја, на известан начин, све ове текстове од позноромантичарске Костићеве поезије преко Дучића, Васиљева, до савремених песника или до приповедача, као што су Павић, Михаиловић или Албахари, јесте конструкт сабласног, конструкт привида који се утемељује у својој историчности и метаморфозама као упориште сваког књижевног пројекта с којим су аутори са мање или више умешности стварали своју интерпретацију света.Од Костићевих естетизованих сабласти спасења, с којима је градио утопију измирења својих људских и материјалних супротица на небу, до уздрманих конструката идеологија неба, које се разграђују на земљи на тлу историје као човечанске несреће, у поезији Дучића а посебно Васиљева, до пародирања сабласти поезије у ликовима повлашћеног знања или улоге песника у конструктима модерне које видимо у текстовима савремених песника, сложена је историја овог феномена.