Са обе стране капије

Ово је поезија трансмиграције: круг живота није мукотрпан ни кобан, већ миран и дарежљив. Сва се претходна искуства и искушења живљења понављају зато да би се природа боље упознала, да би се живео живот поновног рођења и смрти, да би се „поновила пролећа“, како каже један стих. Песник не пева о изгубљеним љубавима, јер ниједна љубав није изгубљена. Његово поетско путовање симболизује капија као полупропусна граница између стварности и духовности на коју се сваки путник враћа зарад јединственог, и увек новог, ритуала проласка . Врапци се кочопере на јорговану, мајстори илузија су од цветне баште направили стратишта – много би се Марошанових стихова могло изоловати у слику природе као процеса и протока снова и енергија, и много би се могло навести слика које самоћу одређују као блаженство и мир, а свет представљају као свеприсутност чуда. Аутор у својим ритуалима проласка стално излази из емпиријских призора природе како би закорачио у филозофска размишљања, и тако у својој поезији стапа интимни дневник, филозофску медитацију и деликатну лирику „Недокучива појава вечног сневања“ – било би ово мудро име целокупне Марошанове поезије, име срочено у једном стиху: свако од нас оставља „трагове на путу”, будимо се у осећају страности, али та страност није болест ни страх, већ пут који води ка будућем, далеком идентитету. Одговор песме свету јесте тишина, дубока а скована од много слика и искустава, од много ритуала проласка кроз капију која спаја светове живљења и мишљења. Владислава Гордић Петковић