Ружа и трн

Песништво Марице Лукић пратим одавно, скоро од самих њених првих корака у свету поезије. Неке њене песничке књиге песама и песама за децу пропратио сам својим освртима и препорукама, да избегнем реч рецензија, у тим годинама суочавао сам се песмама у којима се назире да локална књижевна јавност не препознаје у песништву Марице Лукић оно што смо моји пријатељи Душко Трифуновић, Мома Димић и ја, препознавали и охрабривали. Остаћу при сумњи у неразумевање средине да не бих ишао шире јер то „шире“ ни мене не препознаје.

Већ у уводној песми Лукићева се јасно обраћа некима којима је песма одговор.

„Моја дјела нису нечега сјена

Да их могу рушити авети разне.

Моја су дјела за сва времена,

Њихове пријетње остаће празне.“

Када говоримо о трајности уметничког дела, оспораваног или неоспораваног, обично користимо оно питање: Ко је био важан културни делатник или министар у време када је Неруда писао песме, на пример. И како у овој књизи има доста песама у којима препознајем горчину, благу тугу и неблаг отпор, остаћу при једној мисли да песникиња када започне песму у којој подвлачи или разблажује горчину горким речима то је одведе у све већи јар.

Ни ова књига није без родољубивих песама а чак је у књизи и једна шаљива песма, као да жели да мало ублажи горчину у песмама о којима сам на почетку овог текста говорио.

Читаоцу препоручујем да обрати пажњу на мале песме без наслова, катрене, у којима је сажета сва мисаоност ове књиге.

Перо Зубац