Руска археолошка прича

У сведочењу Милице Николић, у отмено илуминисаној реконструкцији времена које је потонуло у историју, у непрестаном стапању „приватне приче која се не може одвојити од рада, приче која казује многошта о околностима у којима смо настојали да нешто урадимо и хронолошко-фактографске равни, Руска археолошка прича постепено се указује као роман једног доба у којем су припадност модернизму или, барем, склоност ка њему, значили много више од свакодневно-обичног поетичког (само)одређења. Милица Николић је српску књижевну и културну средину упознавала са оном страном руске књижевности која је, некада, била потпуно уклоњена из видокруга или затамњена из искључиво идеолошких разлога (футуристи, Лишвиц, Хлебњиков, Мандељштам и жена му Надежда, Цветајева, Бахтин, Бродски, Каверин и други). А потом тај роман у једном тренутку дискретно прераста у нарочиту наративну студију о нацији која је, у оловним временима, „имала према уметности сасвим посебан однос“, укључујући чак и део политичког врха, па и полицију, који су, врх и полиција, неговали посебан облик идеолошке схизофреније: забрањивали су и хапсили писце и рукописе, али су их на неки перверзан начин и чували од заборава, подижући им чином забрањивања чујност и углед код људи којима је, у датим околностима, упркос страху, „једном од најнесавладљивијих човекових осећања“, остало само и једино читање као простор духовне реализације, као вид аутентичне егзистенције, као облик слободе. Истинита и вредна књига, од оних висoкoг реда и стила.

Михајло Пантић