Русија, наша далека мајка

У књизи се налази истоимени текст нашег песника, у којем на антологијски начин објашњава смисао српско-руских односа. Други део књиге су потресне песме о дипломатским путешествијима проте Матеје Ненадовића, у тренутку када је мала Србија, 1815. године, тражила међународну заштиту…


***

Летопис главног тока новије историје обележен је нашим удаљавањем од Русије. При том смо се држали простодушног поверења у апсолутну предност западноевропског концепта демократије. Бомбе из пролећа и лета 1999. године су нас пробудиле из варљивог сна. А ето, неки и даље траже пријатеље међу онима који су нас у 20. веку шест пута бомбардовали; истовремено смо неповерљиви према земљи која нас никад није напала. Ако нам није помогла кад год смо очекивали, није нам ни одмагала. Онима који су нас пре дванаест година дивљачки напали злочин је великодушно опроштен или се не помиње, а Русији се и даље замера што ослабљена и лоше вођена, није због нас ушла у сукоб светских размера. Она је крива што је повукла своје војнике са Косова, не желећи да уђе у састав окупаторских снага.

Попут људи који се сете Бога кад западну у велике тешкоће, неки се међу нама сете Русије кад их снађе несрећа, кад почну временске непогоде. Зато се, ваљда, код Ниша и гради невелики аеродром. Чусмо, недавно, потресно обраћање Великој Мајци и старшему брату са великог београдског стадиона. Препознајемо и припознајемо братство пошто смо се, батргајући се по свету прехладили, огладнели и ожеднели. Док нам је било добро, нисмо много хајали за Мајку. Срећом, она је довољно јака да не обраћа пажњу на наше незрело понашање.

Милован Данојлић